Ovce treba šišati

Rečnici stranih reči i izraza (oni koji su mi pri ruci, nisam dobila novi iako mi je obećan) i marketinških pojmova smatraju da je self-marketing pozitivna stvar zato što pomaže pojedincu da poboljša svoj imidž i reputaciju u javnosti. Potrebno je samo da pronađe i pravilno upotrebi sredstvo (FB, blog i sl.) ili način koji će ga izdvojiti iz mase ljudi i učiniti vidljivim. Na primeru iz aktuelne prakse, to izgleda ovako:

Da na dan kad će postati narodna poslanica Dijana Radović nije obukla crvenu haljinu, niko živ izvan njenog Priboja i njene Socijalističke partije Srbije ne bi znao za nju. Bio je to višestruko pravi autfit za tu priliku. Počnimo od pojavnog efekta. Moglo se pretpostaviti da će za dan konstituisanja najnovijeg, dvanaestog saziva Narodne skupštine, poslanici izabrati odeću tamnih tonova. Od njih 250, Dijana Radović je jedina izabrala crveno, boju u koju je nemoguće ne pogledati zato što je uočljivija od bilo koje druge. Samim tim, ističe onog ko je nosi. I na značenjskom planu izbor crvene haljine je bio dobar izbor: crveno je boja socijalista čije ideje Dijana Radović predstavlja i sprovodi, to je boja kojom se priziva sreća i prikladna je za svaki početak pa samim tim i za početak njene karijere kao poslanice, ali i celokupnog skupštinskog saziva koji je tog dana ustoličen, to je zatim boja koja simbolizuje rad i borbenost pa onaj ko je nosi šalje poruku da poseduje obe te osobine i, da pomenem ono najočiglednije, crveno je boja koja ističe mladost i ženstvenost, prednosti kojima onaj ko ih poseduje treba da se ponosi.

Da li bi Srbija saznala za Dijanu Radović da jedan od prvih medijskih dokumenata o konstituisanju Skupštine nije bila fotografija na kojoj se vidi mlada žena u crvenoj haljini slikana s leđa kako se penje stepenicama skupštinskog zdanja? Ne bi. U njenoj biografiji nema ničeg što ne priliči karijeri poslanika a po čemu bi je ljudi zapazili, kao što ima u biografijama nekih njenih kolega. Dijana Radović ima 29 godina, potpredsednica je Socijalističke omladine Srbije za Kolubarski, Zlatiborski i Mačvanski okrug. Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu smer politikologija, nakon diplomiranja vratila se u rodni Priboj, i sad je zaposlena u Opštinskoj upravi gde, po rečima Borisa Mrdovića, predsednika OO SPS-a u Priboju, „postiže zapažene rezultate u svakodnevnoj komunikaciji sa građanima“. Dakle, da nije bilo crvene haljine, ona bi bila samo jedna od poslanika.

Pitanje je, naravno, da li je Dijana Radović obukla crvenu haljinu s predumišljajem da bude primećena ili je to uradila zato što je, na primer, želela da se tog dana, važnog u njenom životu, oseća dobro pa je izabrala onu koja će joj u tome pomoći.

Bilo bi mi milije da ju je izabrala s ciljem i namerom da se istakne. (BTW, ističući sebe ističe i SPS i partijski podmladak koji predvodi što joj je dužnost, ali recimo da svog prvog skupštinskog dana nije morala da misli i na njih.) To bi značilo da joj je mesto u politici – političar, zar ne, mora da zna kako da se nametne ljudima. A Dijana Radović je, slučajno ili namerno, to uspela. Jer, jedni su s mizoginih pozicija komentarisali njen izgled, a drugi su je branili od onih prvih, a i jedni i drugi su pričali/pisali o Dijani Radović. Koja ih ne bi zanimala da nije obukla crvenu haljinu. Masa je progutala mamac.

Da su ćutali i bavili se svojim poslom, niko je ne bi primetio. Ovako, javnost se podmetnula da Dijani Radović bude ono sredstvo s početka teksta koje pomaže pojedincu u self-markertingu. Neko će reći da je i ovaj tekst deo te javnosti koja joj je pomogla, bez obzira na to što ne priča o njoj već o javnosti, i – biće u pravu. U ljudskoj prirodi je da zažmuri na ono što joj ne odgovara.