Osvajanje vina

Zovite ga kako hoćete – pampurom, zapušačem, čepom, plutom, zatvaračem… ja ću ga zvati Problemom. Primenljiv je univerzalni princip: što veća želja – veći problem.

Ukoliko verujete da je jedino što želite popiti čašu pristojno ohlađenog (belog) vina, ako su se stekli svi uslovi za to – vino, adekvatna čaša, želja, društvo… „karika koja nedostaje“ je najčešće vadičep. U to ime izmišljeno je barem stotinak načina da se doskoči Problemu.

Moja drugarica Zorana, na primer, Problem rešava čekićem i alatkom koja liči na nešto što bi se moglo zvati štemajz (neka izvine majstori, možda to i nije to, ali zvuči kao da jeste). Ukoliko se odlučite za ovaj način (prisloniti štemajz na pampur i čekićem nežno, pokretom iz ručnog zgloba, mlatiti po štemajzu), nije zgorega imati pri ruci gustu krpu i drugu posudu, budući da se neretko desi da se odvali grlić boce, pa je potom nužno, preventive radi, vino pretakati i cediti. Ja sam, ipak, pristalica korišćenja šrafcigera ili makaza umesto štemajza, budući da je širina dela koji se prislanja na čep prikladnija. Čekić kojim se besomučno udara po ovim alatima, sve dok komšija „od ispod“ ne podivlja (jer se radnja po pravilu odvija u sitnim satima), obavezan je, naravno. Zorana, pri tom, čekić (kad joj je već pri ruci) koristi i da usput zakuca sav rasklimatan nameštaj. Umesto štemajza katkada koristi neidentifikovane delove nameštaja ili igračaka svoje ćerke koji su se pokazali efikasnima.

Branko je, s druge strane, pristalica teorije rešavanja Problema golim rukama. Za primenu ovog metoda nužno je centrirati palčeve na plutu pažljivo izbegavajući stakleni rub grlića, skoncentrisati se i gurati dok vas vino u potpunosti ne isprska ili dok se ne iznervirate i odustanete. Naravno, postoje i pomoćne tehnike – zagrevanje stakla, obrtanje boce ka jugozapadu (nemam pojma čemu to služi)… Važna napomena je da ovome (čak i u Brankovim rukama) odolevaju „Krstač“ i većina makedonskih vina.

Moj drug ruskog porekla ima marksistički pristup rešavanju Problema. Dakle, prema njegovom receptu, neophodno je uzeti knjigu, što deblju to bolje (on tvrdi da je „Kapital“ gotovo nezamenjiv, a prednost mu je i što ga ima svaka kuća), po mogućnosti staviti peškir ispod knjige, knjigu prisloniti uza zid (najbolje onaj koji vas deli od komšije s kojim ste u svađi) i besomučno udarati dnom boce u „Kapital“ dok se nešto ne desi. Lično, nikada nisam videla da je neko tako otvorio bocu, ali ima svedoka koji se kunu da je Problem moguće rešiti i na ovaj način.

Optimisti Problem nastoje da reše čeprkanjem pluta nekim pomoćnim sredstvom (makaze, viljuška, nožić, šrafciger…). Ovo se predlaže samo vrlo strpljivima i onima koji imaju cediljku pri ruci – u vinu najčešće ostane mnogo plute, a osim toga „iščeprkana“ rupica je najčešće tolika da se vino u čaše zapravo nakapava. Postupak traje toliko da se, osim ako se odvija na snegu, temperatura vina popne do dvocifrenog broja.

Neprepričljivo je koliko je ženskih žurki proteklo u najzabavnijim mogućim vradžbinama nad pluralitetom okrutnih flaša koje nisu želele biti otvorene. Ovo nikada nije upalilo, ali je barem bilo zabavno. Pamtim i obilaske komšija i odlaske u obližnje restorane s molbom da mi otvore bocu – ali pravi hedonisti ovo primenjuju samo u krajnjoj „krajnjoj nuždi“.

Konformisti Problem rešavaju tako što u džepu nose nožić s vadičepom, ali lično držim da se time ponižava vino. Njega ne treba doživljavati kao laku robu, već kao premiju koja se osvaja nakon iskazane maštovitosti i strpljenja i pokazane želje. To, na primer, nikada neće razumeti moja imenjakinja, koja mi godišnje poklanja po nekoliko vadičepova raznih oblika, boja, modela i principa, koje po pravilu gubim. Premda, vremenom sam postala uverena da se to dešava upravo stoga što mi se više sviđa rešiti Problem „my way“.

Ukoliko ništa ne upali, odložite vino – nije vam suđeno. Tokom vremena napravićete lepu vinoteku. A vadičepove možete pokloniti nestrpljivima i nervoznima – osvajanje vina je uslov da se u njemu uživa.