Oni bi nas skuvali u šerpi

Osam dana nas je vladajuća većina zamajavala kako nema pojma ko organizuje paljenje baklji, pogrdno skandiranje Draganu Đilasu i puštanje muzike sa razglasa na krovovima zgrada širom Srbije. Uveravali su nas da je to predložila neka omladina s kojom oni nemaju veze, a da su građani na taj poziv odgovorili. Osam dana su nas maltretirali, vređali nam inteligenciju, a onda je potpredsednica SNS-a i narodna poslanica Marija Obradović na jučerašnjoj sednici parlamenta rekla da je vladajuća stranka „morala da odgovori na lupanje u šerpe“ i da „nije mogla da sedi i krije se u mišjoj rupi“. Dodala je i kako je poslanik Vladimir Đukanović izašao na svoju terasu, a ne na krov zgrade, kako se navodilo, i da je „želeo da na buku odgovori bukom“.

A mi smo slepi kod očiju i nismo na društvenim mrežama videli desetine snimaka koje su načinili stanari zgrada u koje upadaju SNS batinaši, nismo čuli kako građanima, zatočenim u stanovima tokom policijskog časa, isti ti batinaši dobacuju: „Hajde, siđi dole!“ Nismo gledali kako se cerekaju na pitanja odakle im dozvole za kretanje. Nismo, jer nije bilo na Pinku i Hepiju, jer je u ovoj zemlji obaveštenost postala privilegija onih koji imaju novca za nedeljnike ili su digitalno vešti. Ostali su osuđeni na ono što im se servira na televiziji.

Nešto više sreće imaju oni, opet malobrojni, koji mogu da vide TV N1, pa da čuju kako ista ta Marija Obradović novinarki ove televizije govori kako je se boji, kako agresivno postavlja pitanja i kako očekuje da je ona (novinarka) ošamari. Što reče ista ta novinarka: možda Marija Obradović polazi od sebe. Možda joj je, eto, u tom trenutku došlo da odvali šamarčinu novinarki jer joj se nije dopalo pitanje.

Nego, vratimo se na početak i izjavu poslanice Obradović kako je vlast morala da odgovori na lupanje u šerpe. Zašto je morala, izvinite? U kom se to trenutku vlast sakrila „u mišju rupu“? Pa svuda su, okupirali su gotovo sve medije, svakog dana iskaču iz televizora, frižidera, rerne… Svakog dana stotine njihovih polit-komesara postrojavaju poslušnike po Vajber grupama i komanduju juriš na „nepodobne“ javne ličnosti ili čak anonimne tviteraše. Svakog dana nekoga ucenjuju gubitkom posla, pritiskaju ga da mora da obezbedi sigurne glasove, na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom su samo oni, oni, oni…

A onda su zalupale šerpe. Hej, ljudi, šerpe… Može li se zamisliti bezazleniji i bezopasniji rekvizit? Ljudi lupaju na terasama. Poslanik Đukanović „bukom odgovara na buku“. Na koju, bre, buku on odgovara kad se gotovo ništa osim njega i njegovih i ne čuje?

I šta sad, hoće li neko iz režima izaći i objasniti zašto su lagali da nemaju veze sa „bakljadama“? Naravno da neće, jer oni, čak i kad priznaju jednu laž, na to priznanje nakaleme deset, sto još gorih laži, da još više slude i zbune ono malo preostalih mislećih ljudi. I najvažnije – da zaplaše. Jer, njihov odgovor je uvek glasniji i jeziviji: samo vi lupajte u šerpe, mi ćemo vas u šerpama krčkati, lagano, dok ne pocrkate.