Ona stvar

Kasno je. Moja prijateljica tvrdi da se bez one stvari može. Zastanem, začuđen. Merkam. Zašto koristi taj izraz? Dovoljno se dobro poznajemo. Dobro, o onoj stvari se govori i sa žarom i sa prikrivenom nelagodom. Već prema prilici i sagovornicima. Ali, mislio sam da mi možemo jedno drugom da kažemo sve što treba reći, a sad ispada da postoji nešto što ne treba ni pomisliti da se kaže. Ne znam zašto i ona veruje da je asocijacija dve neodređene reči nepogrešiva. Kao da zamenica „ona“ potcrtava značaj i dovoljno je izdvaja od svih drugih stvari. Jezik jeste dokument o pojavama, ali je i odraz ličnosti. U našem je jeziku bar ona bogato zastupljena, a i koristi se. I pored toga se smatra da je njeno pominjanje nepristojno. Zato je alegorija njen konvencionalni svet, a najradije se zlurado imenuje pri oslikavanju ljudskih karaktera. Razgovor o onoj stvari uvek podrazumeva mnoštvo preterivanja, eufemizama i metafora, a uobičajena posledica je nesporazum. I to govori o njenoj vrednosti, jer se preko njih ne prelazi lako. Ekspresije se kreću od uspaljenosti do samog ignorisanja. Pri tom, nadahnuće igra važnu i nezgodnu ulogu. Govornika ono može da uznese do visine dovoljne za pad u vlastito razobličavanje. Pred decom, u društvu i pred nepoznatima koristi se ezopovski govor, mimika i konvencionalni simboli: da se Vlasi ne sete o čemu je reč. Kao da ni deci ni strancima ona nije predmet interesovanja. O pripadnicima suprotnog pola da i ne govorimo.

Različiti jezici je drugačije slove, ali se u žargonima i u deminutivima koriste isti koreni. Ipak, svaka banalna asocijacija je vulgarizuje. Njen značaj, poetika i mit zasnivaju se i na istoriji i na ličnom iskustvu. Predanja, mit i vlastiti ego je utvrđuju u red svetinja: pominje se retko, prisutna je i u molitvama i kletvama. Održava se, ali se i pazi. Štedi se kada joj poodmakne rok upotrebe. Ovo ne da bi duže trajala, već zato što s godinama sve više postaje stvar bez ikakve druge odrednice. Ne pozajmljuje se olako ni komšiluku ni prijateljima, a ponajviše se štiti od kolekcionara. S druge strane, na njoj se da zaraditi. Ona je predmet i uzrok najsloženijih društvenih igara, alat i moneta sama.

Pisati o onoj stvari nije ništa manje složeno. Naprotiv, pisanje vodi u javno sučeljavanje sa normativnom kulturom. Pesnici su oduvek bili najveštiji u njenom slavljenju i proklinjanju, mada ovo drugo ređe. Samo u narodnoj poeziji i kod nekolicine avangardnih pisaca čita se izvorno. U klasičnoj literaturi i u herc-romanima o njoj se govori implicitno. Ne naziva se onom stvari, već se koriste epski jezik, asocijacije ili strancizmi kako bi se ona ređe opisala, a češće pošto-poto ugurala u siže priče. Pa ipak, otvaranje zaostavštine književnih klasika otkriva da ni oni nisu bili imuni od kreativne igre vulgarnim. Savremena umetnost je nekako izbegava iako je u svim kulturama na mitološkim predstavama eksplicitno prikazana. Tek je slikama Kurbea i skulpturama mog prijatelja Ante Marinovića povraćeno nešto od njene složene i neporecive vizuelne moći.

Ona stvar! Osnov biološkog opstanka, a istovremeno sadržalac mnoštva protivrečnosti. Rod nam se deli na one koji je imaju i one koji je nemaju. Posedovati onu stvar ima dvostruki smisao: prednosti i mane. Cela civilizacijska piramida na njoj počiva i od nje, pored svog napretka još uvek zavisi. Ne kažu bez razloga da ona gospodari svetom. Svi bi nju birali, a i nema političara koji njenom zovu može odoleti. Zbog nje su neki kandidati izgubili izbore, a drugi su došli i pred sud. Zna se da je put mnogo uspešnih karijera njom utrt. Ne samo zato ona je i političko pitanje. Marginalne grupe, one koje agituju samo za ženska ili samo za muška prava, prema njoj imaju isključiv odnos. U načelu, one je jednako relativizuju, izbegavajući je kao temu, smatrajući je onespokojavajućim defektom, preprekom jednakosti. Verovatno zato i jesu na margini?

I u mnogim drugim pogledima ona ima dvostruko i često kontradiktorni smisao. Na primer, svi istovremeno i žele da je dobiju i da rod od nje sačuvaju. Da bi se do one stvari došlo, činile su se, čine se i činiće se nebrojene ludosti. U potrazi za njom odlazi se od kuće, posećuju udaljeni egzotični predeli, napušta porodica i osniva nova. Ona je oduvek velika briga. Ogromna odgovornost jer je uzrok moralnih dilema, kršenja društvenih normi i uzrok nepojamnih zločina. Pa ipak, i zakonom je tek posredno zaštićena, a pred sudom je najteže dokazati na koji način se do nje došlo: za novac, milom ili silom. Mnogi su zbog nje otrovani sekirom. Ko ne veruje nek se lati Biblije i grčkih epova. Sve religije o njoj vode posebnu brigu i zapovedaju da se ne arči bez razloga. Povod je jasan: nema većeg izazova i nadahnuća od njene blizine. Ipak, u načelu je odnos prema njoj ambivalentan – površan i privržen, istovremeno.

Do nje se ipak najlakše stiže voljom, strpljenjem i upornim radom – angažmanom celog bića. Put od pomisli do neke od formi pitanja: „Hoćete li mi dati onu stvar?“ često je dug. Ma ne, u stvari, nema pravila. Isto tako, pogrešan pristup, preuranjen, kao i zakasneli gest, reč i sa tom stvari je priča završena. Može se tražiti druga koja će propuštenu zameniti, ali će u srcu ostati pukotina a u duši opori ukus neuspeha. Ishod njenog osvajanja je isključivo lično dostignuće ili poraz. Propuštena prilika biće „izgubljena u vremenu kao suza u kiši“, rekao bi melanholični android, a mnogi su se, ipak, sasvim odali piću. Kada se i ako se dobije, tada nastupa vreme graničnog stanja. Ona poništava sve granice i poimence vraća civilizaciju izvoru u trenu predavanja „mističnoj radosti uživanja“. Ne, bez one stvari se ne može, bez nje je život nemoguć. Samoodricanje od nje znak je zapućenosti u ludilo osame. „Kakva gužva“, kažem najzad. „Da svratimo do mene na piće“, dodaje neki nekontrolisani glas. Kasno je, igra je pri kraju.