Odžak

„Mama, reci dragička!“

„Dragička“, rekla je majka, probijajući se sa cegerima punim paprika kroz kuhinju do špajza.

„Zapušio nam se odžak. Moramo da zovemo dimničare!“, saopštila je kćerkica razloge za pitalicu, dok je otac sastavljao čunkove i raspremao žarač, špahtlu, sajlu, lopaticu i gomile novina kojima je pokušavao da očisti zapušen odžak.

„Samo nam je još to trebalo! Šta li je sledeće?“, tužno je izgovorila mama, tog subotnjeg jutra umorna od nošenja i prebiranja paprika za pečenje.

„Ništa, moraćemo na električnom šporetu“, konstatovao je otac, nesvesno držeći ruke u karate stavu, kao nemo obećanje da će prestati sa daljim čadžavljenjem kuhinje.

Devojčica je mogla da izgovori dimnjak, umesto odžak, a i odžačari umesto dimničari, kao što je niz reči u gornjem opisu mogao biti izbegnut upotrebom domaćih termina. Međutim, izmene ne bi pomogle da se spreči spravljanje zimnice na savremen način.

Odžak ili dimnjak, ta nepotrebna dilema je, u stvari, dragoceni otvor kroz koji prolazi dim na putu od gorionika do izlaza u atmosferu. Dim se zbog termičkih zakonitosti kreće u smeru od dole ka gore, uglavnom.

Veliki broj naših snalažljivih sugrađana je tokom poslednje decenije sagradio privremene ili trajne objekte iz kojih izlaze dimnjaci različitih oblika. Tu se peku ćevapi, kobasice, pljeskavice, crevca, dimljene vešalice… Kao nusproizvod tih gurmanluka stvara se dim koji prolazi kroz vijugave dimnjake. Taj dim osećaju prolaznici, a potom komšije sa gornjih spratova. Raznovrsnost oblika, načina postavljanja i smerova neposredan je dokaz mašte i smisla za improvizaciju ovdašnjih malih privrednika. Zbog toga naš grad liči na podvučene delove teksta nekog nečitkog zadatka.

„U ustima mi je kao u odžaku“, često pomisle pušači posle noćne sedeljke. Oni teraju dim, zajedno sa udahnutim vazduhom na dole u pluća, gde se neke materije zadržavaju i talože, pa potom istiskuju dim istim putem nazad na gore, kroz usta ili, ređe, kroz nos. Kod dugotrajnog pušenja javlja se hroničan kašalj, a i neke ozbiljnije posledice po zdravlje. Sve je to, ustvari, posledica zloupotrebe prirodnog kretanja dima.

Ljudi i na druge načine koriste dim, ne sabirajući ga u odžak. U vojnim dejstvima se dimna zavesa upotrebljava za prikrivanje sopstvenih jedinica, dimna granata i avionska bomba za zadimljavanje neprijateljskih osmatračnica i komandnih mesta. Postavljanje ovih sredstava uvek je frontalno, bočno ili kombinovano, a nikada na gore, kao u odžaku.

U mestu koje se zove Odžak, a nalazi se blizu ušća reke Bosne u Savu, desile su se stvari koje su obeležile upotrebu vojne sile u gotovo svim mestima oblasti. Artiljerijom su srušene građevine i kuće ali su usred ruševina, gotovo netaknuti, ostali odžaci. Prkoseći ka gore, oni će opet biti putevi dima za ognjišta nekih novih kuća.

U njivama, vrtovima i vinogradima kod nas raste jednogodišnja biljka dimnjača (Fumaria officinalis), vitka biljka sa cvetovima u grozdastom cvatu. Uspravno stremeći ka nebu, ona obeležava kultivisana mesta, izdvajajući ih od ostataka prirode.

One subote pomenute na početku teksta, otac se popeo na krov zgrade i kroz otvor dimnjaka pustio uže za koje je vezao čauru velikog kalibra, napunjenu peskom. Nju je zadržao kao uspomenu sa vojne vežbe.

Kada se vratio u stan ćerkica je, držeći se za dugme, ciknula:

„Prva sreća odžačar!“

Majka je, držeći pod uglom ogledalce u vratancima za čišćenje odžaka, zadivljeno rekla:

„Vidi se nebo!“

Sa druge strane ogledalca pisalo je: Pozdrav iz JNA.

Na radiju su najavljivali „Novosti dana“, a otac je otkrio da dimne zavese mogu biti upotrebljene i u mirnodopskim uslovima.