Odbrana i nipošto poslednji dani

Ko kaže da se na „Vučićev režim“ ne može uticati da popravi svoje ponašanje i da odustane od malteretiranja onih koji mu se, svesno ili nesvesno, nađu na putu? Doduše, nemoguće ga je naterati da uslove za održavanje izbora učini iole prihvatljivim ili bar iole normalnim. Dobro, nemoguće ga je i provoleti da se okane najdrastičnije i najpokvrenije zloupotrebe medija u „novijoj srpskoj istoriji“. Ali nije baš sve tako crno, o čemu uverljivo svedoči i vest da je Ivan Vejvoda imenovan za predsednika upravnog odbora Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, čime je po svoj prilici okončana dugotrajna kriza u navedenoj naučnoj instituciji, navikloj na (ne)umerenu naučnu svojeglavost i društvenu kritičnost, a kojoj su u poslednje vreme uporno nametali upravu i direktora iz redova ljudi anonimnih u nauci, ali zato veoma dobro poznatih visokim forumima vladajuće partije. Na čelu s izvesnim dr Avramović Zoranom, čovekom koji već decenijama s nepromenjivim neuspehom nastoji da postane ugledni intelektualac, pa kad mu to već nije uspelo milom, evo gde se trudi da to postigne silom. Avaj, izgleda da ni tako neće moći: neki ljudi su naprosto beznadežni slučajevi.

Zašto su ljudi bliski režimu, a u ime istog, nametali svoje netražene usluge Institutu, zašto je njihova rabota naposletku propala i zašto je to uopšte važno? Čak i onima koji možda u ovom tekstu prvi put čuju za navedeni Institut. Odgovor na prvo pitanje: moglo im se. Ali, ne baš sasvim. Jer, eto, oko svega se digla velika halabuka, i to baš mašala međunarodna, u odbranu nezavisnosti Instituta ustala su i takva imena kakva su Jirgen Habermas, Džudit Batler, Noam Čomski, Toma Piketi i desetine drugih, a sve zahvaljujući ugledu i vezama (ne u smislu „protekcije“ nego saradnje!) koje su ljudi iz Instituta izgradili. U jednom trenutku, taj je pritisak postao isuviše jak i reputaciono skup da bi mu se vredelo odupirati, s obzirom da plen toga, sa stanovišta stvarnih nosilaca moći u Srbiji, nikako nije bio vredan. Drugim rečima, šta Aleksandra Vučića i uži krug ljudi oko njega uopšte briga za tamo neki društvenjački institut sa minornim budžetićem, šačicom zaposlenih čudaka i mikronskom prepoznatljivošću u tzv. široj javnosti? Nema iz te priče ni para, ni političke moći i uticaja. Nikakav ozbiljan politički i finansijski dobitak ne ide uz njega, ali zato takođe – nikakva ozbiljna šteta ako se malo izmigolji. Zato je gotovo sigurno da ni šeprtljavi i bahati pokušaj glajhšaltovanja Instituta nije krenuo s vrha režima, nego iz njegovih pokrajnjih soba (dokle sunce nikada ne dopire) i pomoćnih službi, iz redova otužne „saputničke inteligencije“ što fikusira i filodendroniše po ćoškovima moćničkih kabineta, sanjajući trenutak kad će da zablista na velikoj sceni. Nagledali smo se takvih stvari u jednopartijskom režimu, a sadašnji mu je ionako strukturalno sve sličniji, jer još samo po imenu nije jednopartijski.

Da podvučemo crtu: Institut je odbranjen jer je srčano i umešno branjen, a tek s pola srca i snage, i bez imalo mozga – jer se resursa te vrste nije imalo na raspolaganju – „napadan“. Stvarnu vlast i moć je za to sve vreme bilo baš briga šta se događa: nije joj, dakako, smetalo da daruje Institut svojoj kućnoj posluzi „intelektulne“ vrste da ima čime da se zabavlja, ali je ustuknula i lako odustala od toga pred prvom ozbiljnijom mogućnošću da joj to napravi štetu u tzv. međunarodnoj javnosti, gde i bez toga sve lošije stoji. Ono, jeste da je to odustajanje od već obećanog poklona za baštensku inteligenciju režima izvesno poniženje, ali njihov je čitav život takav, navikli su, progutaće knedlu a i nešto gore ako treba, neće se uvrediti. A sve i da se uvrede – ko ih šiša, lako će biti zamenjeni.

E sad, nemojte imati iluzija: ono što vredi za ovaj Institut nipošto ne bi važilo za medije u državnom i paradržavnom vlasništvu, za tajkunsko-mafijaške štampane i televizijske tabloide, za punu kontrolu nad političkom scenom, za otmicu i utamničenje izbornog procesa etc. Jer, to su već ozbiljne i važne stvari, tu se vlast i bogatstvo dobijaju, čuvaju ili gube. I zato tu nema zajebancije ni popuštanja. Pa taman i da svi Jirgeni Habermasi i sve Džudit Batler ovoga sveta zašilje svoje sajber plajvaze i zatrpaju svojom protestima sve Vladareve inbokse.