Od sumraka do svitanja

Kada je, pre 14 godina, u Srbiji počeo da se emituje „Veliki brat“, bilo je jasno kuda to vodi. Uzalud se sada čelnici tadašnjeg „urbanog“ i „avangardnog“ B92, koji je prvi rijaliti emitovao, vade kako je ondašnji „Veliki brat“ bio primer kulture u odnosu na „Zadrugu“ i „Parove“, jer je pobednik bio pristojan momak, muzičar koji je na kraju pobedom ostvario svoj san i svirao na „Kolarcu“.

Od ondašnjeg podilaženja najnižim strastima, i imbecilnog čekanja da se desi prvi seks uživo, logičnim razvojnim putem se došlo do toga da se čekaju još prvo samoubistvo, ubistvo i silovanje u živom programu, jer samo to još nije viđeno u ovdašnjim rijalitijima. I nije nikakva uteha i opravdanje što je „to“ došlo iz inostranstva kao gotova franšiza, koja se primila u mnogim državama sveta.

Nije nikakva uteha ni što je „to“ oblikovalo svet na mnogo načina, pa danas mnogi belosvetski političari, kao i ono što rade, u brojnim segmentima liče na učesnike rijalitija. Jer, ovdašnji rijaliti ima jednu specifičnost, ovde je politika medijski potpuno oslonjena na „Zadruge“ i „Parove“ – red prostakluka, uvreda i gluposti, pa informativni „Minut-dva“ na Pinku u kome se predsednik i njegovi, ili gazda Mitrović, prostački i uvredljivo odnose prema svima koji kažu nešto protiv njih, ili se glupavo hvale, a onda „zadrugari“ nastavljaju svoj posao; nešto slično i na Hepiju, gde predsednik u predizbornoj kampanji dovodi svoje roditelje, ili gostuje u redovnom ritmu, a u nastavku se razobručeni polusvet hvali koliko naplaćuje svoje usluge, svađa se, preti i bije. I tako svaki dan, po ceo dan, godinama. Ova simbioza naizgled savršeno funkcioniše, jer u suštini nema boljeg ogledala ove vlasti od pinkova, hepija, informera i sličnih medijskih izlučevina, samo što su tako i politički život i mnogi drugi oblici života u državi pretvoreni u prostački rijaliti, koji nagriza i uništava suštinu društva.

Što je najgore, kao da i mnogi mediji „sa druge strane“ dobrovoljno klize u žutilo, na korak do rijalitija, valjda verujući da će se tako više približiti onom imaginarnom „narodu“, čiji ukus pominju kreatori ovdašnjih rijalitija kada se pravdaju zašto rade to što rade. I dešavanja na opozicionoj sceni takođe sve češće (i već jako dugo) liče na „Zadrugu“ i „Parove“ (videti najsvežiji primer pod „Demokratska stranka“), a i većina kritičara vlasti po društvenim mrežama potpada u isti model ponašanja.

Zato je hvale vredan pokušaj Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM), kakvo god bilo dosadašnje postupanje tog REM-a, koji je naložio stručnoj službi tog tela da izradi obavezujući Pravilnik o vremenu emitovanja rijalitija, prema kojem će emitovanje tog programa biti ograničeno od 23 sata do 6 sati ujutru, makar to delovalo kao slabašan pokušaj čišćenja samo jednog ćoška u beskrajnom nizu Augijevih štala, u koje je društvo pretvoreno.

Ne treba se previše nadati, tek će se videti kako će se vlast, koja o svemu odlučuje, odnositi prema tom predlogu – niko ne seče dobrovoljno granu na kojoj sedi. Zato će vraćanje bilo kakve elementarne pristojnosti u javni život biti dug i mukotrpan proces, ali odnekud se mora početi. Makar i simboličkim guranjem malog dela srpskog rijalitija u termine kada većina građana spava.