Od obmane do samoobmane

Taj fenomen sam prvi put uočio početkom 1990-ih: najveći komunisti su se preko noći preobražavali u najveće pravoslavce i antikomuniste; oni koji su najgrlenije pevali „Druže Tito, mi ti se kunemo“, gurali su se u prvi red hora koji je urlao „Od Topole pa do Ravne gore“; ljudi su menjali svoje porodične istorije, očeve i majke, babe i dede predratne komuniste i partizanske prvoborce pretvarali u četnike i disidente koje su navodno proganjale komunjare.

Neki su u to doba prevrata prosto podlegli ljudskoj potrebi priklanjanja najmasovnijem stadu sa najdominantnijim pastirom, neki su se preobrazili iz ovog ili onog straha. Mnogi su, međutim, svoje KPJ-knjižice spalili i priklonili se sveopštem srbovanju iz koristoljublja. Takvi su brzo zaposeli sve važne pozicije u politici i kleptokratskoj ekonomiji, dok su obmanuti pravovernici ostali na dnu.

Kada se zlo koje je nad Srbijom nadvijao Slobodan Milošević više nije moglo poricati ni sa čvrsto zatvorena oba oka, već je bilo kasno – iz kola u koje su se upleli više nisu mogli da se ispletu bez posledica. Tada sam uočio drugi fenomen: ljude koji su svesnim lažima i obmanama zarad sopstvene koristi čitav narod gurnuli u propast počela je da nagriza savest zbog zla koje su izazvali, pa su se predavali samoobmani ne bi li je umirili. S vremenom su i sami počeli da veruju u sopstvene laži izgovorene nebrojeno puta i bili spremni da ih brane po svaku cenu.

Nije današnje doba tako dramatično kao pre trideset godina, ali sam se ovog fenomena nastajanja samoobmane iz obmane prisetio kada je nedavno direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac na Pinku izjavio da glasnu manjinu u Srbiji nervira uspeh naše države, da on sa „tugom“ primećuje kako oni „seire pred svakim problemom koji se nađe pred Srbijom, bio on politički ili zdravstveni, i sa kakvom radošću dočekuju vest iz inostranstva koja je loša po Srbiju“, ali da veruje da „svaki uspeh Srbije njih daleko više nervira nego što se bilo ko od nas uzbuđuje zbog ove vrste“. Još je Ivan Tasovac rekao nešto slabo razumljivo o tome kako ta glasna manjina „psihološki opravdava“ napade na Vučića, a da su to u stvari napadi na elementarne demokratske principe.

Da ne zalazimo dublje u osmogodišnju prošlost: Ivan Tasovac je, pored ostalog, svojom intelektualnom težinom dao podršku tragikomičnoj predstavi pod nazivom „Đilasovih 619 miliona, kvadratni hektari i izdajnički mediji“ koja se ovih dana pred našim očima uživo odigrava u jednoumnoj Skupštini Srbije. Samo Tasovac zna da li se za reč zarad opravdavanja neopravdivog javio po službenoj dužnosti, ili je proces samoobmane, usled zatvaranja očiju pred pogubnom nenormalnošću koju je uspostavila naprednjačka vlast, kod njega već započeo. Moguće je i da Tasovac zaista veruje da je Aleksandar Vučić uveo Srbiju u zlatno doba i da je vodi u platinasto, ali mi baš ne deluje pravoverno.

I, aman, još jedared za sve tasovce: SNS niti je država niti je narod, to je samo interesni pokret koji je u farsičnom obrtu istorije zajahao na vlast sa naoštrenim mamuzama, te biti protiv SNS-a ne znači biti protiv države. Ivanu Tasovcu bolje od uloge izjednačavača naprednjaka sa državom pristaje dirigentska palica.

Tačno je da su oni koji javno ukazuju na pogubnost naprednjačke vlasti glasna manjina, ali je isto tako tačno da su naprednjaci nešto veća i daleko glasnija manjina. Većina u Srbiji još uvek ćuti. Pitanje je kojoj će se strani prikloniti svi ti tasovci kada jednog dana bude zagrmela.