Od Černobilja do Vučića

Svi koje znam i ne znam gledali su Černobilj pa sam morala i ja, iako sam znala šta me tamo čeka.

Svih pet epizoda savladala sam u dva dana. Posle one u kojoj ubijaju životinje zato što su ozračene, htela sam da odustanem. Ne znam zašto sam ovo sad napisala kad je to moja privatna stvar. Valjda priželjkujem da me neko pita kako pored tolikih stradalih i unesrećenih ljudi može da mi bude žao životinja, pa da mu odgovorim: niko, pa bio to čovek, životinja ili drvo, ne treba da strada zbog nečije potrebe da ispuni očekivanje vlasti. I da je nedopustivo što nas ni Černobilj, koji smo i ovde dobrano osetili, nije naučio pameti pa Diatlova i ostalih poslušnika prema vlasti, zbog koje su pogubni po okolinu, ima i danas kol’ko ti duša ište.

Anatolij Diatlov, zamenik glavnog inženjera, bio je jedan od onih sa zadatkom da sprovedu plan koji je zacrtala uprava nuklearne elektrane „Lenjin“. Nije imao potrebe da razmišlja da li je taj zadatak ostvariv ili ne, jer uprava uvek zna šta je dobro a šta nije, a i „sovjetskom reaktoru ništa loše ne može da se desi“. Po toj istoj logici odbio je da posluša upozorenje operatera da to što treba da se uradi nije bezbedno, i – bum! Mogla bih do preksutra da nabrajam takve srpske primere.

Černobilj vezujem za redakciju nedeljnih novina koje više ne postoje a u kojoj sam, početkom 1986. godine, počinjala da se učim novinarskom životu. Sećam se nas nekoliko kako prebiremo po gomili fotografija na Stevanovom (izvini, zaboravila sam ti prezime) stolu. Trebalo je izabrati samo dve koje će najbolje da ilustruju reportažu o tonama i tonama povrća bačenog zato što je po njemu pala černobiljska kiša. Sećam se i Milene Dražić kako insistira da o Černobilju pišemo istinu. Da kažemo ko je kriv. Stoji na sred redakcije i očajnički ponavlja – mi to moramo da uradimo, novinari smo. Svi ostali sede, ćute, i baš su mnogo zauzeti.

Elem, Černobilj je priča o istini, pa je zato i serija, valjda zato što ju je radio HBO, poznat po dokumentarnim programima, priča o istini.

Rečenica – svet mora da čuje istinu o Černobilju, ponovljena je nekoliko puta u seriji, a ako se ne varam, prvi put je izgovara Ulana Komiuk koja je izmišljeni lik. Zašto baš ona, da li je to poruka autora serije da u silnim dokumentima nisu pronašli ni jednog aktera černobiljske nuklearne katastrofe kome je to palo na pamet? Možda se ipak ovde radi samo o umetničkoj slobodi.

U uvodu epiloga serije u kome se navode gubici i najavljuju dugoročne posledice černobiljske radijacije, postavljeno je pitanje – koja je cena laži. Ne postoji dovoljno tačna reč kojom bi se opisao razlog zašto je tadašnja sovjetska država objavila da je na njihovoj teritoriji eksplodiralo jezgro nuklearnog reaktora tek kad je zračenje otkriveno u Švedskoj. Da li bi zauvek ćutali da su vetrovi ostali u sovjetskim granicama? Zar je moguće da nisu bili svesni šta je nuklearna eksplozija? Da li su možda mislili da je tako nešto nemoguće u državi komunističkog sistema, koji je po Sovjetima savršen i nepogrešiv? Zastrašujuće.

Nekako baš kad je završeno emitovanje Černobilja na RTS-u, mediji su najavili da Rusi prave svoju verziju te priče, kao i da su je zasnovali na pretpostavci da je svemu kriv agent koga je u Černobilj poslala CIA. Nisam čitala roman Černobiljska molitva nobelovke Svetlane Aleksandrovne Aleksijevič, ali sam čula da tvrdi da je jedino u njenoj knjizi opisana prava istina o Černobilju.

Nama je ovakvo nadgornjavanje blisko, naša vlast i političari svakog dana po ceo dan tvrde da su baš oni u pravu, a ne oni drugi koji ne misle tako. Čak i kad im se crno na belo dokaže da ne govore istinu, i tad tvrde da ne lažu. Naprave scenu zato što se neko usudio da posumnja u njihovu verodostojnost, pa deluju kao da ih je povredila istina. Ako ste videli, na primer, sad u četvrtak predsednika Vučića na TV Prvoj znate o čemu govorim – omalovažio je pisca Srđana Valjarevića koji je na našoj naslovnoj strani, i „Vreme“ zbog te iste naslovne.

Kako sam od serije Černobilj prešla na Vučića, pojma nemam.