O slučajnim strancima

Nije prvi put da obećam sebi kako se na neke pojave neću osvrtati, a onda prekršim obećanje. Na primer, odlučila sam da se ne osvrćem na vaskrslu frazu „slučajni Srbi“ kojom desno orijentisani krugovi žigošu uglavnom pripadnike moje generacije. Ukratko, mi smo, navodno, potpuno nesvesni svoje nacionalne pripadnosti, nije nas briga za sopstvenu zemlju, smejemo se himni i grbu, ništa nam iz srpske istorije nije sveto i ne bismo poginuli za svoj narod. Ah, da, i ljubimo NATO i EU više nego Srbiju.

Za nekoliko nedelja idem na aerodrom. Ne putujem nigde, ispraćam zauvek. Ispraćam najbolju prijateljicu koja je dobila priliku da emigrira, iako nema ni devet meseci otkako se porodila, iako će prekinuti porodiljsko, smotati dete u naručje i zauvek otići. Za razliku od mnogih koji propišaju krv dok ne odu, njena priča je gotovo idealna: čekaju je posao i stan i neki pristojni ljudi sa kojima će raditi. Pa ipak, imam osećaj da moja prijateljica ide u zbeg. Ne beži ona od Srbije kao takve niti mrzi svoju zemlju. Vidite, ako nekog dobro poznajem, poznajem nju. Znam da je ponosna što je poreklom baš iz onog kraja u kom su se 1804. digli nepismeni seljaci, rešili da ginu i tako neuki i nepismeni uspeli da stvore modernu srpsku državu. Znam da negde čuva pradedinu Albansku spomenicu, kao što i ja čuvam jednu. Znam da joj služi na čast što tamo gde ide, dolazi iz zemlje koja se u Drugom svetskom ratu sama oslobodila od okupatora, imala svoj oslobodilački pokret, što je ona, što je skoro svako od nas koje zovu „slučajnim“ imao pretka spremnog da gine, a mnogi su i poginuli. Ali ipak ide u zbeg. Beži iz zemlje u kojoj takva kakva je, nema šanse bez partijske knjižice. Beži od korporativnih sadista koji su joj pili krv na slamku dok nije shvatila da to ne mora tako, da ne moraš da ostaviš kosti na radnom mestu. Beži baš zato što zna da je ostaviti kosti na bojnom polju braneći zemlju od okupatora časno, ali da je ispustiti dušu u nekoj kancelariji sa veštačkom ventilacijom naprosto – glupo. Beži i zato što ona ima sina, a Srbija ima Kosovo, zato što ne zna šta će se tu desiti i nema ništa protiv da njen sin jednog dana sam odluči da uzme pušku i ode u neki rov, ali ne da da joj ga neko na silu u taj rov strpa, kao što su naše očeve, ujake i stričeve devedesetih jurili ko zečeve i slali u rovove. A dok su naši očevi lovljeni ko zečevi, zaštićeni beli medvedi koji nas danas proglašavaju slučajnim Srbima išli su u safari turizam po ratištima, skriveni iza akreditacija zapadnih medija, da sa bezbedne udaljenosti gledaju kako nam očevi krvare i da o tome izveštavaju.

Ona ide, ja ostajem. Neće me oterati, makar ostala poslednja, samo da ima ko da ih nervira. Ostajem ponosna što potičem od Sandžaklije Jovana Gligorijevića, kog istorija pamti kao ustanika Zeku Buljubašu, predvodnika takozvanih „golaća“, mladih siromaha, golih i bosih, kojima život, takav kakav su živeli nije značio ništa, ali su baš zato bili spremni da ginu za Srbiju slobodnu od osmanlija. Kao potomkinja Zeke koji je imao samo 28 kad je učinio ono što tvrdite da mi nismo spremni – poginuo za slobodu. Ostajem da branim „Marš na Drinu“ koji revizionisti hoće da proglase za himnu ratnih zločinaca iz ratova devedesetih, da ne dam da se Ivi Loli Ribaru oduzme ulica u Kragujevcu, ostajem da podsećam šta se u mom gradu desilo 21. oktobra ‘41. i da ne dam da se zaboravi ko je i šta je bio Marisav Petrović. Njega guglajte da naučite kako izgleda izdajnik, manite se nas. Ostajem da budem ponosna što sam iz grada u kom je rođen Dragiša Nedović, u kom je odrastao Tozovac. I Mija Aleksić, i Dragoslav Srejović, i Gorica Popović… Što sam iz zemlje koja je imala Miloša Obrenovića, Koču Popovića, koja ima Borku Pavićević. Ostajem da, kad god ne znam šta ću od sebe, čitam Dositeja Obradovića (oprostite, ali nešto mi Radomir Konstantinović nikad nije legao).

Zastavu i himnu nemam, oni su mi je uzeli kad su me slučajnom Srpkinjom proglasili. U zamenu, stanem mirno kad čujem „Tamo daleko“ i „Bilećanku“. I hajde sad da nam se svima skinete sa kičme, jer i bez vas svakodnevno čujemo zvuk pucanja vlastitih kostiju i čekamo da se konačno raspadnemo.