O Simeunu i ostalima koji čitaju

Potpisivnje knjiga je jedan od tradicionalnih programa Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Svi znamo šta je to: pisac koji ima novu knjigu, u određeno vreme na štandu svog izdavača potpisuje čitaocima novu knjigu, ćaska sa njima i svima je lepo: piscu zato što se oseti voljen i uvažavan, čitaocima zato što su dobili potpis, a izdavaču zato što mu je reklama uspela a promet porastao.

Smatra se da je među mladim generacijama, od svih sajamskih programa, ovaj najpopularniji. Sudeći po televizijskom prilogu N1, zbog posvete Andrije Miloševića na Sajam knjiga došlo je preko 1300 čitalaca. Znam da su to bili mahom devojčurci i ostali fanovi ovog glumca kojima je, moguće, važnije što će se pred društvom pohvaliti da su se rukovali s njim nego da pročitaju kupljenu knjigu, o tome sam pisala u prošlonedeljnom komentaru pa ne bih opet. Ja bih o deci koja čitaju knjige.

Simeon, sedmi osnovne, iz Mirijeva, čekao je ispred „Laguninog“ štanda zakazano vreme za potpisivanje knjige zbog koje je tog dana i došao na Sajam. Zašto je odabrao baš tu knjigu? Zato što je na „Laguninom“ sajtu pročitao da je o njegovim vršnjacima, i da je proglašena najboljom knjigom za decu na ovogodišnjem Sajmu. Otkud to da prati „Lagunin“ sajt, da li zato što neko od njegovih u kući ima veze sa ovim izdavačem? Ne – kaže, niko. Prati „Lagunu“ zato što je prumetio da taj izdavač objavljuje više knjiga za decu od ostalih, ali redovno pogleda i sajtove drugih izdavača. Šta voli da čita? Nove knjige, i strane i naše. Da li im nešto zamera? Ne, OK su mu. Valjda zato što pročita na zadnjoj korici knjige o čemu se u njoj radi, pa odabere onu koja ga zanima.

„Zbog vas sam počeo da čitam, a i da pišem“ rekao je jedan mladić Gradimiru Stojkoviću, piscu čije su knjige uticale na tok srpske književnosti za decu. „Gde si je kupila“ pitala je jedna devojčica drugu pokazujući na Leto kad sam naučila da letim Jasminke Petrović. „Šta misliš gde, pa tamo, na Kreativnom centru!“ uputila ju je obaveštenija drugarica. Simeon, kao i sva ona deca i mladi koji su u četvrtak, kad je na Sajmu „đački dan“, okupirali štandove, su dokaz da odrasli nisu u pravu kad ih optužuju da čitaju samo kad moraju.

Istraživanja dokazuju da vidna većina dece beži od knjige. Ali tako je bilo oduvek, a biće i ubuduće. Znam da ću zazvučati otrcano, ali deca ne mogu da steknu naviku čitanja ako ih roditelji nisu upoznali sa knjigom. Namerno sam izostavila školu, zbog učitelja, nastavnika i bibliotekara koje sam upoznala baš zato što im je stalo da svoje učenike spoje sa knjigom. Njihov trud i entuzujazam je neopisiv. Jedna beogradska biblioteka na Starom Žarkovu dobila 20.000 dinara za celu prošlu godinu, nisam zapamtila da li od Grada, svoje Opštine, ili od Ministarstva obrazovanja, za nabavku novih knjiga. I da je bibliotekarka za taj novac kupila preko 30 naslova. Jedna seoska biblioteka, ogranak Narodne biblioteke Smederevo, sastajališe je tamošnjih osnovaca posle časova, zahvaljujući njihovoj bibliotekarki. Videla sam ih rođenim očima, i čula da pričaju o knjigama.

Takvih ljudi i takve dece nema po medijima, ali ima komentara punih prekora o nazainteresovanosti mladih generacija za čitanje. Ne kažem da ne treba govoriti o negativnom, ali je onda red i da se istom merom ističe i ono što valja. Nešto kao neki pelcer za nove čitaoce. Pretpostavljam da bi jedna dobra televizijska serija ili jedan film u kome bi se likovi bavili knjigama i čitanjem, bili dovoljni da uspostave modu čitanja. Sigurna sam da bi to bilo bolje oružje protiv ne čitanja od ove poplave crnih predskazanja o našoj mladeži.