Novine

Taman kada mi je čitanje novina prešlo u dosadnu, profesionalnu rutinu, pa sam s mukom svakodnevno prelistavao tri-četiri dnevna lista, stigao je – Zakon o informisanju. Hvala mu – u novinama ponovo uživam. Pre svega, kad ih uopšte pronađem na kioscima.

Nedelju, dan koji obično uživanjima ne obiluje zahvaljujući sveopštoj učmalosti, osvežio mi je Zakon lično. Kad je sve već izgledalo propalo, jer je pijaca, kao jedan od retkih nedeljnih razloga za uživanciju, zbog mraza bila naprosto bedna, bez iole pristojnije ribe ili parčeta mesa, sa nikakvom seljačkom turšijom i tek sa pokojom promrzlom šargarepom, svenulim cvećem i užeglim orasima, po novembarskom očekivanju bez imalo prihvatljivog voća i povrća, kada sam odustao od omiljene kafe na povratku sa pijace, jer čak ni „Politiku“ nisam našao, a i tabakeru sam zaboravio kod kuće, na mom kiosku, gde ga oko 11, kad sam krenuo, nije bilo, sakriven ispod najlona, ukazao mi se – jučerašnji „Dnevni telegraf“.

Prodavačica je bila zbunjena mojim oduševljenjem, pa se još izvinjavala što je u pitanju – jučerašnji broj, a oni su ga eto, tek tad dobili, ni sama ne zna zašto kasni. Ni njena neobaveštenost, koja je demonstrirala jadnu činjenicu da se zbilja, osim novinara i političara, niko i ne uzbuđuje zbog pogroma medija, nije mi pokvarila zadovoljstvo. Imao sam utisak da radim nešto tajno, zabranjeno, pomalo opasno i istinski provokativno, a uz to neobično prijatno. A tek kad sam, svesno odlažući trenutak početka uživancije, mimo običaja novine stavio u korpu, a ne uzeo da ih usput listam, pa onda došao kući, raspakovao kupljeno, skuvao kafu, zapalio prepodnevnu cigaru i počeo da čitam – doživljaj je bio potpun.

Bajate vesti, od petka popodne, kada se, zbog štampanja u Podgorici, list zaključuje, delovale su tako sveže, tako novo, tako važno i uzbudljivo – bez obzira na to što sam ih još pre dva dana čuo. Dnevne novine uspele su ono što nikad nisu mogle, od prvog lista u svetu – uspele su da vesti u njima traju duže od jednog dana. Pa još novi, crnogorski prelom „DT“-a, ispitivao sam ga, istraživao, poredio sa starim. A na sve to – činjenica da čitam list koji je uspeo da stigne do mog kioska i mene, uprkos svim blokadama uz put i svom šikaniranju kojem je već nedeljama izložena cela redakcija, ispunjavala me je ushićenjem. Iznad svega, dopalo mi se što ponovo čitam štampu sa zanimanjem.

Sve više i više uživam i u – „Danasu“. Taj list se, sasvim očigledno, bitno popravio. Nema veze što se promena spolja ne vidi – reklo bi se da je prelom isti kao i ranije, da sve stare zamerke koje su se tom listu mogle uputiti i dalje stoje, ali – list je neuporedivo bolji nego što se ikada od njega moglo očekivati, pravi jutarnji list, sa analizama, komentarima i dugačkim istraživanjima, što mi je, pre početka pogroma nad medijima, tek bilo dosadno. Svakako, toliko je dobar, pre svega, zato što uspeva da uopšte izlazi. Dodatno zadovoljstvo pruža mi značaj koji je „Danas“ dobio – i, srazmerno, povećan broj čitalaca. Kada su, one noći, po prvi put zabranjeni „Danas“ i „DT“, kod nas u Medija centru bila je velika strka – pres konferencije, saopštenja, sastanci, dogovori o tome kako se organizovati za slobodu štampe. Vladan je, kao i svi mi, po ko zna koji put otrčao u fotokopirnicu na spratu, a devojka koja tamo radi, primetila je da je kod nas frka. „Pa da, zabranili su dve novine“, počeo je da objašnjava Vladan. „Znam, ‘Dnevni telegraf’ i onaj, kako se zvaše…“, prisećala se šarmantna komšinica. Vladan je, naravno, bio rad da je podseti (a i žurio je): „‘Danas’.“ „Znam da je danas, nego kako se zove taj drugi list?“ Danas, ona ne samo da zna nego i, verujem, čita „Danas“ – kad se pojavi i kad ga pronađe, kao i, želim da verujem, sve veći broj čitalaca.

Počeću da iskreno volim i „Glas javnosti“ zbog još nečega osim zbog fotografije na, valjda, sedmoj strani. Pošto je kažnjen, moraće i on da pronađe neke varijante za izvrdavanje prekrasnog Zakona o informisanju, zahvaljujući kome novine postaju toliko važne. Da ne pominjem „Monitor“, koji je, od možete misliti koliko dosadnog mi nedeljnika u dekadentno vreme zasićenosti štampom, postao heroj, sa najvišom kaznom do sada, makar kako ona bila besmislena zbog same činjenice da je kažnjen crnogorski list po srpskom zakonu. Da, kao čovek radijskog porekla, ne pominjem onaj dinamični sat Indexa na B92, šta god bilo u njemu. A šta će tek biti kada se pojave prvi brojevi „Naše borbe“, „NT plusa“ ili „Naše krmače“ – ako istog dana još dođem do, na primer, „Evropljanina“ i „DT“-a, smatraću da nema srećnijeg čoveka u gradu od mene.

Uživanje u novinama ne iscrpljuje se sa onima koji imaju probleme – ništa slađe od čitanja „Blica“, „NIN“-a, „Nedeljnog telegrafa“, naravno „Vremena“, onog jednog „Evropljanina“ koji se pojavio posle kazne, jer – u svakom otkrivam odlučnost i hrabrost kolega da nastave da rade svoj posao, pa objavljuju vesti, kakve god da su, a za svaku mogu da dobiju – onoliko stotina hiljada ili miliona dinara kazne koliko sudija za prostitutke saopšti da mu je rečeno da odredi.

Čitanje novina postalo je, zbog svega što se dešava, privilegija. Vest je dobila na značaju – što može da znači da vest može da postane bitna, da izazove reakciju. Pre svega, onu u stomaku. Kada se uzme bilo koji dan, pa pročita najobičnija vest iz bilo koje oblasti – od univerziteta, preko ekonomije i Kosova do aktivnosti i izjava predstavnika režima – mora se osetiti fizička mučnina. Ta, pomalo neprijatna stomačna reakcija ne ublažava uživanje u čitanju novina – naprotiv, jasno signalizira da neće moći još dugo ovako. Svedoče o tome vesti o širenju otpora i fotografija iz „DT“-a koji se ukazao na mom kiosku – obezbeđenje na ETF-u, sve sa crnim jaknama i kapicama, drsko stoji ispred maskiranih profesora, ali, na oglasnoj tabli koju gorile brane od profesora – nalazi se stisnuta pesnica, znak Otpora.

Čudi me, ipak, nekako to što – „Politiku“ čitam sa podjednakim gađenjem kao i do sada, po profesionalnoj dužnosti, bez obzira na kaznu koja je i Struji određena.