Novine

Kažu da je Luis Bunjuel samo zbog jedne stvari žalio što će, pre ili kasnije, morati da umre: neće moći da vidi šta ima u sutrašnjim novinama!

Bunjuel je u međuvremenu zaista umro, a novine još izlaze li, izlaze. Ta činjenica nas navodi na tužne lamentacije glede čovekove prolaznosti i trošnosti, ali ostavimo to za neku drugu priliku. Ovde je reč o novinama, „svakodnevnoj jutarnjoj molitvi modernog čoveka“, kako reče jedan rezignirani mudrac; kad smo već kod pametnih i knjiških ljudi, Kami je onomad napisao da će se čovek XX veka pamtiti po tome što je „bludničio i čitao novine“. Ako mene pitate, mogli smo i gore da prođemo.

U kulturi kojom caruju oratorske veličine opšteg smera koje prosipaju mudrost po lokalnim bircuzima, čitanje (ili pisanje) bilo čega komplikovanijeg i manje utilitarnog od loto-tiketa krajnje je sumnjiva stvar i tretira se kao vrsta benigne ekscentričnosti; književnost, filozofija i drugo tvrdo ukoričeno mudroslovlje još nekako i prolazi i obezbeđuje onome ko se time bavi kakav-takav ugled u čaršiji: svaka zadribalda koja napljeska trista pedeset strana „gustog proznog tkiva“ (tako to zove ovdašnja kritika) o, recimo, „patnji ali i veličini našeg naroda kroz vekove“ dobiće, pre ili kasnije, status barda i mučitelja školske dece i omladine dorasle za lektiru. Novinar, makar i najbolji (naročito najbolji!), može da dobije jedino čir na želucu ili šaku u zube.

Prostačko verovanje da nečitanje novina ili izražavanje prezira prema njima čini čoveka pametnijim i suptilnijim najraširenije je, dakako, među umetnicima i „humanističkom inteligencijom“ (znam primerke koji se hvale da četiri godine nisu uzeli štampu u ruke), ali je, bogami, prisutno i među samim novinarima. Ima bezbroj slučajeva koji čitaju samo vlastite tekstove; sa člancima drugih kolega iz redakcija đene-đene: bar ih pregledaju onim čuvenim „dijagonalnim preletom“; za ostale novine – mrka kapa. Šta će im to, nisu valjda javni tužioci pa da čitaju sve i svašta?!

Ovakav nihilistički odnos prema vlastitom poslu (jer novinar je čitalac i slušalac bar onoliko koliko je i pisac i govornik) posledica je profesionalne zasićenosti i iz nje nastalog cinizma; zato u novinama najlepše umeju da uživaju oni koji ih ne prave, „čisti potrošači“: ima li većeg užitka od čitanja nekog dobrog dnevnika ili nedeljnika (recimo ovog) posle ukusnog ručka, uz „vino i cigare“? Čitanje novina je trenutak intimnosti, opuštanja i ugodne samoće, ali i vredne intelektualne aktivnosti. Nije li upravo to opis savršene kombinacije ugodnog i korisnog?

Poznato je šta su ovde sve u stanju da pretrpe strastveni uživaoci dnevne štampe ne bi li svakodnevno dobili svoju dozu poroka: satima cupkaju pred kioscima po snegu i ledu čekajući da stignu vruće novine, klipsaju na drugi kraj grada da bi našli ono što im treba, plaćaju harač monopolističkoj fabrici roto papira i ostalim državnim secikesama i čine sve ostalo što, recimo, rade i beznadežni duvanski ovisnici. Ta paralela nije slučajna: ostaviti novine nije ništa lakše nego ostaviti pušenje. Znam čoveka koji je, zapavši u krajnju bedu u vreme megainflacije, morao da ostavi svoj omiljeni list prvi put u svom dugom životu; čim je došao do nekih para, otrčao je u redakciju da nabavi brojeve koje je propustio! Izraz blaženstva na njegovom licu kad se trijumfalno vratio kući s naramkom novina pod miškom bio je dostojan kičice najboljeg slikara – specijaliste za prikaz religiozne ekstaze.

Dobre novine nisu ništa više banalne i prolazne od samog života; biće da prikrivenim čovekomrscima sa svetopopraviteljskim idejama u onome što oni pogrdno zovu „žurnalistička pamet“ smeta upravo njena konciznost koja traži odgovore na sasvim konkretna pitanja: ko, gde, kada, kako itd. Tu teško prolazi vaćarenje na metafiziku Nacije ili Svijetle Budućnosti. Zato dobre novine treba čitati uredno, onako kao što treba jesti, prati se ili spavati.

Čistoća je i dalje pola zdravlja, i to važi i za duh. Ja odoh do kioska da se proplaknem, pa nek’ košta šta košta!