Nervozni povratnik u mutlak

Ministar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije je malo nervozan. Ne zbog sparine, ne zbog korone, nego zato što, po svoj prilici, sasvim uskoro neće biti to što je sada, a zahvaljujući čemu su njegovo beznačajno ime, nepostojeće delo i irelevantan javni lik uopšte postali prepoznatljivi. Prepoznatljivi, mada i – zaboravljivi. Bićete prijatno iznenađeni kako će brzo i lako biti zaboravljen, jednom kad bude vraćen u svoje prirodno stanište.

A koje je prirodno stanište građanina Vukosavljević Vladana? Iskreno, niti znam niti me zanima; sigurno je samo da se ono nalazi negde izvan fokusa javnosti i daleko od mesta na kojima se odlučuje o stvarima od javnog interesa. Ako takvo mesto ipak treba nekako nazvati, poslužiću se izrazom koji u adekvatnim prilikama koristi Svetislav Basara: mutlak. Iz nekog mutlaka je nesuvisla politička samovolja, srećno sparena s čaršijskim kombinacijama i trangefrangisanjima, izronila nesrećnog dvorskog baštenskog patuljka Vukosavljevića i postavila ga prvo za prestoničkog, potom i za državnog ministra kulture. Zašto baš njega, a ne prvog, osmog ili četrdeset i trećeg slučajnog prolaznika koji bi bio zatečen u ophodnji kraj ulaza u zgradu Ministarstva? Sa meritokratskog stanovišta, naime, bilo bi isto, pošto je i sam Vukosavljević zapravo anonimni prolaznik, samo iz nekih javnosti nedokučivih razloga nije slučajan, nego je nameran. Prostije rečeno, V. V. je niko i ništa u srpskoj kulturi i umetnosti. Takođe, V V. je niko i ništa u srpskom novinarstvu i informativnom sistemu uopšte. Između njegovog, i postavljanja Žike Obretkovića za ministra kulture i informisanja razlika je samo u tome što bezazleni Žika bar pirliče u onu svirajku, što nije mnogo, ali je bar nešto, u kontri s ovim što smo dobili.

Kako god, nervoze, dubioze i identitetske krize građanina Vukosavljevića trebalo bi da su njegova privatna stvar, dok bi položaj na koji je ciničnim potezom vladajućih nihilista blagopostavljen trebalo ipak da ga obavezuje na ponašanje u skladu sa izvesnim minimalnim standardima javne komunikacije. Umesto toga – mada je malograđanski opsednut izvesnim formama „mikofo“ opštenja za koje svaki prostak sa pretenzijama misli da imaju neke veze s „kulturom“ – Vukosavljević je bezbroj puta demonstrirao jedva susprezanu agresiju i prazilučki bezobrazluk. Verovatno će to činiti i ubuduće, ali verovatno ne sa mesta ministra kulture.

Nemojte se unapred radovati: kao prvo, mogao bi i da ostane. Ali to ne bi otklonilo, nego samo odložilo njegov neizbežni povratak u mutlak kao u prirodno stanište i u ravnodušni zaborav kao ne samo zasluženo, nego i zapravo najpovoljnije moguće trajno odredište svog imena i dela. Kao drugo, i ako ode, sasvim je verovatno da će ga naslediti neko isti ili gori. A ako mislite da, zaboga, ne može biti gorih, zavidim vam na detinjoj naivnosti.

Razume se da je povod ovom osvrtu kofa proizvoda vlastite duhovne nutrine koju je N. N. ministar posuo po našem kolegi Nedimu Sejdinoviću. Razume se i to da je ta kofa promašila Sejdinovića dok se ovaj šarlovski sagnuo da zaveže pertle, i vratila se pošiljaocu pravo u lice. Razume se i to da je više Sejdinović uradio dobrog i korisnog u srpskoj kulturi i novinarstvu dok je spavao, nego Vukosavljević dok je bio budan i na radnom mestu. Ali, ne odnosi li se to praktično na sve kojima su se putevi ikada, svesno ili ne, ukrstili s putevima, namerama i nadobudnim smatranjima N. N. ministra? Nije Sejdinović ni prvi ni poslednji koji je prošao kroz ovakav tretman sa te adrese, ali je kofa iz kućne radinosti ministrove prema njemu hitnuta nekako najotvorenije i najbrutalnije. Imam par „zlobnih“ primisli o tome zašto baš prema njemu, ali zadržaću ih za sebe, ne bih mogao da ih dokažem.

Radije ću se vratiti na početak: ministar je malo nervozan. U javnom interesu je, a i njegovom zapravo, da što pre napusti fotelju koja ga je od početka tako žuljala i tanjila mu živce. Tako to ide: mi vidimo pogrešne (to jest: zalutale, nekompetentne) glave, a fotelje pogrešne… Ali, vlasnik im je isti, a svakako bi bilo dobro da se bar nešto u ovoj zemlji nađe tamo gde pripada, a ne tamo gde ga sve žulja. Uostalom, nije ni u mutlaku tako strašno, onda kad ti je on prirodno stanište.