Neko će platiti

Vlast u Srbiji se hvali da se stanovi grade kao nikad ranije. Goran Vesić, zamenik gradonačelnika, pre nekoliko dana je naveo da je u prvih osam meseci ove godine u Beogradu izdato dozvola za izgradnju preko 1,1 milion kvadrata, da je u poslednje tri godine u ovom gradu svake godine izdato građevinskih dozvola za preko milion kvadrata, i dodao da je Beograd jedan od retkih evropskih gradova u kome cene nekretnina nisu pale tokom krize sa kovidom, već da su se uvećale.

I to je tačno. Tačno je i da širom grada niču čitavi blokovi novih zgrada, gotovo preko noći prizemne kućice zamenjuju višespratnice, zida se grozničavo. Utvrditi, međutim, koja je logika tolikog zidanja, ko i kako kupuje tolike stanove i zašto cene rastu, čak i usred najveće svetske ekonomske krize u poslednjih skoro sto godina, nemoguća je misija.

Naspram priča o grozničavom zidanju i rastu cena nekretnina stoje podaci o jadnom stanju u novčaniku građana Srbije. Na stranu hvalisanje sa čuvenih 500 evra prosečne plate (bedne u svakom pogledu, osim za puko preživljavanje), zvanični podaci kažu da je medijana prihoda oko 350 evra, i da 80 odsto ljudi u Srbiji ima manje prihode od prosečne plate. Od onih 20 odsto preko ovog proseka, svega oko 20.000 ljudi, što je mnogo manje od jednog procenta, plaća porez na dohodak veći od 1500 evra mesečno. I tih 1500 evra omogućava pristojan život u Beogradu, eventualno podizanje kredita za stan i njegovu otplatu, ali sigurno ne daje mogućnost gomilanja desetina i stotina hiljada evra ušteđevine.

A prema zvaničnim podacima RGZ, za prvih pet meseci ove godine u Srbiji je čak 84 odsto nekretnina kupljeno gotovinom; slična situacija je bila i prethodnih godina.

Naravno da oni koji se bave prodajom nekretnina imaju objašnjenja, to im je posao, na primer da su ljudi odlučili da ne drže više pare u bankama zbog malih ili nikakvih kamata pa investiraju u nekretnine, da je u Beogradu večita potražnja za iznajmljivanjem jer se u glavni grad sliva ostatak Srbije u potrazi za poslom, da u Beogradu ima dosta stranih investitora i kupaca iz inostranstva jer je Beograd atraktivan grad, itd.

Pre korone, možda je nešto od ovoga, sa debelom rezervom, moglo da se uzme u obzir, ali i sada, dok kriza oko korone i svetski ekonomski slom traju i kraj im se ne nazire, kada turista nema a „stan na dan“ je odumro, kada desetine i stotine hiljada ljudi ostaju bez posla ili strepe od toga, cene kvadrata u Beogradu, kako reče Goran Vesić, rastu i mahnito se zida i dalje.

Naravno da će uvek biti vrlo bogatih, kako god to bogatstvo stekli, koji će kupovati stanove u Beograda na vodi za više od 7000 evra po kvadratu, onih malo manje bogatih koji bez problema pazare stanove od dve-tri hiljade evra po kvadratu na drugim atraktivnim lokacijama po Beogradu, ali njihov broj ne može biti toliko veliki za ove silne nove milione kvadrata, sve i ako taj broj višestruko nadmašuje pomenute zvanične podatke, sve i da sav svoj novac ulažu u nekretnine. A i letimičan pogled prolaznika pokazuje da u već završenim zgradama u Beogradu na vodi uveče svetli tek poneko svetlo, koje uz cveće na terasi pokazuje da se neko uselio.

Odakle zaista potiče tolika gotovina koja se valja u trgovini nekretninama? Zlobnici bi rekli da je kupovina nekretnina jedan od najefikasnijih načina pranja prljavih para, naročito u kešu, naročito u državama gde se za poreklo novca i ne pita; oni razumni upozoravaju da je 2008. godine svetska ekonomska kriza počela pucanjem balona prenaduvanih cena nekretnina, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, no vlasti u Srbiji za pitanja ne haju, hvale se građevinskim bumom koji je dokaz cvetanja srpske ekonomije i rasta standarda građana ove države.

Moguće je i da vlasti znaju nešto što izmiče logici prosečnog posmatrača kada se rukovode sintagmom „samo neka se zida, neko će platiti“. Ali, kada je pomenute 2008. balon pukao, cenu su platili svi građani sveta, a ne oni koji su do pucanja doveli. Koliko god čudesno delovao srpski građevinski bum, pošto čuda u realnom životu ne postoje, reklo bi se da će tako biti i ovde ako, bolje reći kada, balon jednom bude eksplodirao.