Ne zaboravimo otkud protesti

U subotu, 22. decembra biće održana treća protestna šetnja u Beogradu. Ne znam kako će se zvati. Prva je nosila naziv „Stop krvavim košuljanja“, druga „Počelo je“ i „1 od 5 miliona“.

Dve stvari su važne u vezi sa protestom zakazanim za subotu. Prvo, organizatori su imali ideju da 15. decembra naprave pauzu i da sledeće okupljanje zakažu za 16. januar, na godišnjicu atentata na Olivera Ivanovića. Negodovanje se moglo čuti već na protestu, a potom i na društvenim mrežama, pa je koliko iste večeri iz organizacije protesta stiglo obaveštenje da će redovna subotnja okupljanja biti nastavljena. Važno je ovo jer predstavlja pobedu demonstranata nad političkim liderima. Ne kažem da tu ima nekakvog sukoba, nego da je ovo još jedan dokaz onoga što smo čuli bezbroj puta otkako su protesti počeli: ljudi dolaze zbog sebe, a ne zbog podrške ovoj ili onoj političkoj opciji. Važno je i jer daje odgovor zlonamernima koji uporno postavljaju pitanje da li je protest građanski ili politički (kao da postoji neka velika razlika između ta dva). Promena datuma na zahtev okupljenih dokaz je da je ovo politički protest građana.

Druga važna stvar je da ne smemo nipošto da zaboravimo zašto su ovi protesti počeli: zbog političkog nasilja vladajuće klase. To „političko nasilje“ zvučalo je kao apstraktna fraza, a onda je postalo vrlo konkretno nakon što je lideru Levice Srbije Borku Stefanoviću metalnom štanglom razlupana glava u Kruševcu. Konkretizovalo se i materijalizovalo to nasilje i na lokalnim izborima u Lučanima proteklog vikenda, o čemu opširno možete čitati u današnjem broju „Vremena“. Ali konkretizuje se i materijalizuje i dalje, gde god može. Na društvenim mrežama je odavno svakodnevica, maltene smo se impregnirali, odebljala nam je koža i više ni ne primećujemo da smo mu izloženi. Osim kad se neko baš zanese i pretera… E pa tako se u utorak, 18. decembra zaneo neki mamlaz u Fejsbuk grupi „Oslobodimo Šabac“, očigledno napravljenoj za maltretman i zlostavljanje tamošnje nenaprednjačke vlasti. U grupi otvorenoj za javnost (ali nemojte se iznenaditi ako u vreme kad ovaj tekst izađe na sajtu „Vremena“ ona bude zaključana, a post obrisan), građanin Milan Ristić objavio je tačnu adresu gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića i predložio da se članovi grupe okupe ispred njegove zgrade i oteraju ga iz grada. Ubrzo je dobio podršku, uz dodatnu razradu ideje: da Zelenovića drže blokiranog u zgradi dok ne raspiše izbore. Što bi ih raspisivao, nikom razumnom nije jasno, pošto za to u ovom trenutku ne postoji nijedan zakonski osnov. Ali, nema ovde mesta pozivanju na razum. Da je razuma, nikom ne bi palo na pamet da prebije Borka Stefanovića ili da javno objavi adresu na kojoj gradonačelnik Šapca živi sa porodicom.

Protesti su, dakle, počeli zbog nasilja, a da bi se nasilje dogodilo, neophodno je odsustvo razuma. Takoreći, pomračenje uma. Oko nas žive ljudi u konstantnom stanju pomračenog uma. U nekim drugim okolnostima trebalo bi sa njima saosećati. Ali ovde to nije slučaj – razum su isključili jer sami tako žele. Jer im je osećaj nadmoći pomračio um. Zato misle da mogu da lome glave metalnim šipkama, da proteruju, okupiraju, zastrašuju i ucenjuju.

Moglo bi se nekome učiniti da protesti u Beogradu nemaju jasno formulisane zahteve, ali nije tako. Jer onaj prvi, da se prestane sa nasiljem je zapavo sve i svja onoga što je maligno u ovom društvu. Ljudi su izašli na ulice da zahtevaju malo zdravog razuma. Samo to.