Mi znamo najbolje

Odluka Skupštine grada Beograda da reditelj Jug Radivojević narednih godinu dana bude vršilac dužnosti direktora Beogradskog dramskog pozorišta, nagoveštava čemu mogu da se nadaju Biblioteka grada Beograda, Muzej savremene umetnosti i Narodna biblioteka Srbije, čiji čelnici još nisu imenovani. Ujedno, bio je to najnoviji primer kako u praksi funkcioniše naš, Ustavom zagarantovan, demokratski sistem.

Naime: kad je na radost glumačkog ansambla istekao mandat Slobodanu Ćustiću, doskorašnjem direktoru Beogradskog dramskog, po Zakonu o kulturi raspisan je konkurs za njegovog naslednika. Javilo se sedam kandidata. Upravni odbor pozorišta je po Uredbi o izboru direktora javnih preduzeća, razmotrio prispele prijave i procenio da potrebne uslove za upravnika ispunjavaju glumica i pedagog Olivera Viktorović, glumac Beogradskog dramskog Pavle Pekić i producent Predrag Kolarević, te je njihova imena prosledio Skupštini grada kako bi na osnovu tih preloga izabrala novog upravnika.

Skupština grada je sve to zanemarila, pa i zakon po kome se upravnik pozorišta bira konkursom, što je osnov demokratičnosti izbora.

Jug Radivojević nije čak ni konkurisao. Pa šta! Zar treba jedna formalnost kao što je konkurs da bude prepreka Skupštini grada da imenuje koga ona hoće? Ne treba, a s obzirom da je Skupština grada, ni ne mora da se bavi takvim tričarijama.

Skupština grada nije obrazložila zašto je odlučila da zanemari i konkurs i Upravni odbor, i da izabere Radivojevića. Šta kandidati Upravnog odbora nemaju što Radivojević ima? Koji kriterijum po Upravnom odboru nije bitan za upravnika, a po Skupštini grada jeste?

Jug Radivojević je poznati reditelj, njegove predstave su nagrađivane, ali je i potpredsednik partije SDP Rasima Ljajića, plus je potpisao proglas podrške Aleksandru Vučiću tokom njegove kampanje za predsednika države. Godine 2011. pominjan je kao mogući direktor Jugosloevenskog dramskog pozorišta. Krajem prošle godine imenovan je za direktora Drame Narodnog pozorišta, ali je nakon nekoliko dana podneo ostavku zbog pritiska zaposlenih. U Beogradskom dramskom pozorištu nije proveo ni jedan jedini dan.

Pavle Pekić je imao podršku ansambla, što je 40 posto zaposlenih, ali ocena onih koji su suština pozorišta nije uticala na izbor Skupštine. Šta to znači, da su i kriterijumi glumaca pogrešni? Zašto Skupština ne ukine i glumce, šta će joj? Čudi me kako se Goran Vesić nije setio da ih zameni lutkama. Pozorište lutaka je u korenu svetskog teatra, a tradicija je nešto čemu teži srpska kultura, što znači da bi lutke bile super rešenje. Plus ne mogu da misle i da govore.

Na redu su Biblioteka grada, Narodna biblioteka i Muzej savremene umetnosti. Sto posto će sve biti u redu, onako kako priliči demokratskom društvu kome su, kako je nedavno izjavila premijerka Ana Brnabić, kultura i obrazovanje prioriteti zato što bez njih nema moderne i jake Srbije. A premijerki se mora verovati.