Mesec

Da li protrljate nešto zlatno kad prvi put vidite mlad Mesec? Ili vam je upućenost u astronomiju zastala kod – duboko ljudskog, uostalom – uverenja da je Zemlja ravna ploča prikucana u centar svemira? Pa, prema tome, razlikovanje mladog i starog Meseca prepuštate kosmološkim ekspertima, a trljanje zlata (da se umnoži) istoj feli, podgrupa: sujeverni.

U Odiseji 2001 Artur Klark odlučio je da prvi lik koji se u knjizi pojavi, nesretni hominid osuđen da postane rodonačelnik ljudske vrste – ili, kako je to lepo izračunao, prvi u nizu od samo sedam mrtvih koji leže u celokupnoj prošlosti svakog živog čoveka – nosi ime Gleda Mesec. Od Klarka ne manje ozbiljni naučnici ubedljivo dokazuju da je astronomska retkost da neka planeta ima tako neproporcionalno velikog nebeskog saputnika zapravo jedan od ključeva objašnjenja ne samo za ritam menstrualnog ciklusa žena, nego i za pojavu života na Zemlji uopšte.

Hiljadama godina omiljeno mesto zbivanja svake paralelne, svejedno da li bolje ili gore stvarnosti, sadašnjosti ili budućnosti, socijalne utopije ili science fictiona bio je Mesec. Na koji je stigao i Jan Bibijan, i Vernovi putnici ispaljeni iz topa, i Sirano de Beržerak, i to onaj stvarni, beskrajno romantični pustolov. Za razliku od Žil Vernovog topa, tehnološkog čud(ovišt)a čeličnog XIX veka (koje će se pojaviti u Meliesovom, nemom „Letu na Mesec“), Sirano je tamo otputovao mnogo nežnije, pomoću pojasa od staklenih balona napunjenih rosom koja je u zoru, po običaju, isparila i tako ponela i Sirana i njegov radoznali nos.

Vozilo kojim su se ljudi zaista dokotrljali do Meseca zvalo se Apolon, po božanskom zmajoubici i istrebitelju miševa u starogrčkom panteonu. Ko će sad znati da li baš slučajno, njegova sestra je Artemida, a njoj – kao i svim zaista važnim boginjama drevnog Mediterana – Mesec je više no zaštitni znak. Što se Beograđana tiče, Nil Armstrong je onaj svoj istorijski korak mali–za–čoveka–veliki–za–čovečanstvo i trag u mesečevoj prašini ostavio pre gotovo tačno četvrt veka, 21. jula 1969. Nad Beogradom je sjao pun Mesec, plavičastim svetlom nalik na onu sa televizijskih ekrana sa, tog trenutka direktnim, prenosom istorije. Naravno, direktnim samo ako zanemarimo onih sekund i četvrt kašnjenja, koliko svetlosti treba da od Meseca stigne do Zemlje. Armstrog je gore, kao Beograđani u mesečini dole, mogao da uživa u sjajnoj – zemljačini. Iliti punoj Zemlji, zaista okrugloj. Jedino što je za njega to bilo dan ranije, 20. jula.

U ono vreme, iskrcavanjem iz Apola 11 bila je završena samo etapa u „kosmičkoj trci“ jedina dva učesnika, Sjedinjenih država i Sovjetskog saveza. Rusi su lansirali prvi satelit, poslali prvo kuče, Lajku, obavili prvo aluniranje automatske sonde, Ameri su preferirali majmune i ljude. Prvi je, ipak, bio Jurij Gagarin; dvadesetak godina docnije, kad su sve ranjene sujete već bile zalečene do mere da trpe podsmeh na sopstveni račun, Filip Kaufman je snimio najbolju filmsku istoriju leta u kosmos, sjajni Right Stuff sa sjajnim Semom Šepardom u ulozi sjajnog Čaka Jegera koji se, ipak, nije domogao Meseca. Osim na jedini pravi način, u obliku sjajne mesečine.

Uzgred, te iste 1969. godine „osvajanja“ Meseca, danas tipično britanski kvalifikovane kao povod beskrajnim diskusijama oko svrhe i smisla hodanja po mesečevoj prašini (na primer, da li je teflon jedina, pa još i sumnjiva kuhinjska korist od kosmičkih programa čijom cenom se moglo nahraniti nekoliko puta više ljudi no što ih je umrlo od gladi dok je Velika Trka trajala), broj Amerikanaca u Vijetnamu dosegao je 543 hiljade, dvostruko više no što je krajem iste godine učestvovalo u vašingtonskom maršu za mir. A mirovni pregovori u Parizu su bili već počeli. Trajaće još četiri godine, dok na televiziji ne budemo – opet u direktnom prenosu – videli bacanje helikoptera sa paluba nosača i riva, stravu i užas časnog povlačenja, ne manju od onih strava i užasa koji će uslediti sa „ljudima iz čamaca“. Oni još plove. U međuvremenu, iz trke je (privremeno?) ispao jedan od protivnika, osvajanje Meseca je (privremeno?) zabataljeno, mesečina prepuštena kome treba.

Ludacima (lunaticima), mesečarima, vešticama i, dakako, zaljubljenima. Samo je Mesec u stanju da ogreje njihovu dušu. I baci senku koja se, jasna i oštra, proteže preko najdubljeg horizonta.

P.S. Povodom onog sujeverja sa Mesecom na početku priče, naša severozapadna braća Slovenci lako razlikuju mladi od starog Meseca. Mlad Mesec radi, dela, a stari umire, crkava. Prema tome, ako liči na D, dela, mlad je; onaj kao C nije. Za objašnjenje sam beskrajno zahvalan Damjani i jednoj mesečini nad Ljubljanom.