Mala priča bez poente

Paradni vladar u civilu i van civila, sa svojom familijom i svojom dvorskom svitom, vladao je dugo, decenijama, a njegov je režim bio korumpiran, nepravedan, neretko okrutan. Istina, na Zapadu su ga voleli, smatrali su ga saveznikom, on sam je znao da bude slatkorečivi modernizator, zemlju je na neki način „deorijentalizovao“, sve više je ličila na svoje zapadnomediteranske uzore. Svakodnevni život u njoj nije se bitno razlikovao od onog bilo gde u onom svetu kojem su „progresivni duhovi“ njegove zemlje tako dugo težili. Pa ipak, ispod sjajne fasade mnogo je toga bilo trulo, i ta trulež je s dugovečnošću režima samo bubrila i bubrila, dok naposletku nije eksplodirala.

Narodu je, drugim rečima, bilo dosta. No, kako narod nikad sam ne može da uradi ništa, na čelo njegove pobune su stali profesionalni i školovani prijatelji naroda svih fela i svih orijentacija: verski, akademski i moralni autoriteti, konzervativci, klerici i kolerici, levičari, pa onda još levičara, pa sekularni liberali, anarhisti… Nema koga tu nije bilo. Iako su njihove vizije „slobodnog života“ bile apsolutno međusobno nepomirljive, ujedinjavao ih je otpor prema Vladaru i želja da što pre ode, a oni će se posle već lako dogovoriti kako će. Uostalom, svakako ne može biti gore od ovoga, zar ne?

A kao najveći autoritet među njima, takoreći ikona jednog prevrata, stao je čovek duge sede brade, vremešni verski vođa s dugom istorijom teških odnosa s Vladarom i njegovim režimom koji je optuživao za svakojaka ogrešenja o ono što je „tradicija i suština“ njihove zemlje i njihovog naroda, za skretanje s jedino pravog puta oličenog u njihovoj veri, svetim knjigama i zavetima praotaca. Sirotinja ga je sledila polažući u njega neke mutne, čudno romantične nade, poniženi i uvređeni zaljubili su se u to inače neopisivo odbojno stvorenje, a i bezbrojni ambiciozni i nedovoljno ostvareni iz srednjih društvenih ešalona pomislili su da bi možda sa njim i uz njega mogli najzad dočekati svojih pet minuta, nakon decenija osujećenosti.

I napokon, režim je pao, Vladar je pao. Samim tim, došla je sloboda, i svi su se radovali. Kako na ulicama gradova u zemlji, tako i u nekim okolnim zemljama. Progresivni mislioci s raznih strana sveta takođe su požurili da daju podršku Revoluciji: oni prosto vole kad negde neki ušančeni „režim“ padne, a manje im je važno ko ga je, kako i u ime čega srušio. O tome će misliti možda sutra, a verovatnije nikad.

Posle je, hm… Bilo što je bilo. Režim pod vrhovnom vlašću vremešnog verskog vođe duge sede brade pokazao se mnogo mračnijim, okrutnijim i u svakom smislu nazadnijim od onog kojeg je srušio uz oduševljeno klicanje masa kod kuće i podršku Progresivnih umova sa strane. „Oh, merde“, pomislili su ovi potonji, sekirali se oko tri sekunde i potom nastavili da pijuckaju svoj božole i grickaju sir sa kroasanom.

Jer, znate, sve je ovo bilo daleko u prostoru, a sad već i u vremenu: u Iranu, godine 1979.

Niste valjda pomislili da pravim neke deplasirane analogije sa nečim što se zbiva danas i ovde, ili u prvom komšiluku?

Taman posla. Nema nikakvih sličnosti. Vikend je, zezamo se malo.