Mala crna haljina

Mala crna haljina – doslovan prevod sa francuskog, gde izraz označava dužinu (ne do zemlje), odsustvo „teških“ ukrasa i široku upotrebljivost – bila je prvi ustupak koji su modi načinile revolucionarne vlasti. Neizbežna na sahranama, koje se nisu mogle cenzirisati, i tolerisana na kulturnim manifestacijama koje je trebalo „pratiti“ (da bi se cenzirisale), mala crna haljina se provukla: naknadno obojena, „prevrnuta“ od drugih, iznošenih stvari, iz paketa, pošto su prethodno odstranjene ruže od satena, nasleđena. Tako se u prostoru minimalne tolerancije održala najsimboličnija, najizazovnija, društveno najsubverzivnija ženska odeća. Dugovečnija od listerskih odela i najlon-košulja sa obavezno raskopčanim gornjim dugmetom, majica sa likom Če Gevare i maskirnih uniformi, mala crna haljina čuva svoju dvosmislenu ulogu – između kulta smrti i zavođenja. Ona izaziva strah, poštovanje i pohotu, na muškoj strani, i jasnu društvenu distinkciju, na ženskoj strani: pristalica male crne haljine ne može ili neće da uloži u sebe više, ali se ne odriče izazovnosti, već je naglašava. Među skupim i lepim haljinama svih boja, gde je ženstvenost u vezi sa novcem, ona je bila izazov slobode i improvizacije; među teget i sivim „ideologizovanim“ kostimima oličavala je skandal neskrivene seksualnosti. Danas je mala crna haljina provokativna, jer u opštoj slobodi oblačenja podseća na smrt… I mir. „Ženama u crnom“, koje su se vreme rata pojavile u Beogradu, Pančevu, Ljubljani, Kopru i nekim italijanskim gradovima, nisu bile potrebne reči – samom svojom pojavom dovoljno su govorile o ratnom besmislu. Mala crna haljina je, nesumnjivo, mediteranska intervencija u evropskoj modi: na najvišem nivou, crnina udovice došla je sa španskog dvora (onoga na kojem kraljica „nije imala noge“ kada je stigao nepristojni poklon u obliku čarapa). Sveopšta uniforma mediteranske ženske sirotinje jeste represivna i depresivna, no, dovoljno je setiti se Irini Papas ili Ane Manjani u bednom crnom cicu…

Upravo na primeru ženske odeće pravi se jedna od najuočljivijih razlika između mediteranskih i severozapadnoevropskih religija (računajući i Severnu Ameriku). Pre nekoliko godina videla sam dve grupe starijih žena na agori antičkog Korinta, gde je apostol Pavle izgovorio možda najlepše reči o ljubavi. U jednoj niši Grkinje, sve u crnom, kako slušaju svog vodiča – popa, a u drugoj, susednoj niši na ruševinama, Engleskinje, sve u pastelnim bojama, kako pevuše neku crkvenu himnu. Himna je prestala, a pop je napravio pauzu kada je preko agore prešla mlada turistkinja u tesno pripijenoj kratkoj crnoj haljini. Nije li u znamenitom Kazancakisovom romanu, od kojeg je napravljen falš film „Grk Zorba“, zanosna udovica u crnom morala izgubiti glavu jer je izigrala patrijarhalna pravila?

Nepodnošljivu izazovnost male crne haljine mudri kreatori su pokušavali da izbegnu „ukrštajući“ je s „belim detaljima“, odnosno sa uniformom časnih sestara ili učenica. Nositi „beli detalj“ (kragnicu, na primer), bez drugih detalja koji bi doveli u sumnju celinu (dužina, odnosno kratkoća suknje, dekolte spreda ili pozadi, šlicevi i prorezi, nakit, temeljna šminka, izazovna kosa i slično), znači javno se podrediti vladajućem sistemu znakova. Neki od najmizernijih i najmrskijih ženskih primeraka koje znam nosili su o javnim prilikama ovaj kostim infantilnosti i negacije ženskosti. Nije nimalo slučajno što se egzistencijalističke muze svojim potpuno crnim kostimima dodavale „bezobrazne“ bele sokne umesto oko vrata, čednost oko nožnih članaka. Kada hoćete da se podredite, gospođe, ostanite pri teget i sivim kostimčićima, eventualno haljinama „na bobice“. Ne rizikujte sa crnim, može vas razgolititi!

No, izvan velikih sistema znakova i ključnih opredeljenja, ono što je za malu crnu haljinu važno jeste materijal: kako je mala crna haljina vezana uz telo više nego bilo koja druga, pravi materijal za nju su žersej (vuneni ili pamučni), pletena tkanina ili svila. Za preterivanje može poslužiti pan somot, streč, koža ili čipka. Štofovi su zaboravljeni sa geometrijskom modom šezdesetih. Pamučne tkanine su prihvatljive ako ih je telo znalački izgužvalo i ostavilo svoj trag.

Mala crna haljina ima bogatu literaturnu i umetničku tradiciju. Uspešno je držala protivtežu „beloj plohi“ nevine, mučene, lude ili, naprosto, glavne junakinje. Umetnost koja je potpuno iskoristila semiotiku male crne haljine, a dobrim delom je i stvorila, sigurno je film. U domaćoj književnosti, u kojoj je Oskar Davičo smatrao da sivi kostim može biti izazovan („Pesma“), a Dobrica Ćosić da crvena haljina može biti elegantna („Vernik“), nije bilo mnogo mesta za malu crnu haljinu, simbol urbanosti. Ni sirotinska mediteranska varijanta nije mnogo zastupljena. Crnina, sa obaveznom maramom, naravno, jeste.

Oktobra 1990. kupila sam u Beogradu svoju poslednju malu crnu haljinu. Dubravka Ugrešić me je povela u finu radnju u Čika Ljubinoj ulici, u kojoj su imali jednostavne pletene haljine u odgovarajućim veličinama. Na putu smo se zaustavile pred pozorištem „Boško Buha“, gde su na ulici prodavali crvene kecelje sa zlatnim srpom i čekićem i natpisom „Heroj socijalističke kuhinje“. Kupile smo ih, jer smo mislile da titulu zaslužujemo. Zatim smo kupile po jednu haljinu u boji (za svaki dan) i po jednu crnu (za svaki dan i uveče), plaćajući čekovima različitih banaka. Diskusiju o dijetama, koja je sledila, krunisale smo kolačima iz Zmaj Jovine ulice. Za razliku od one u boji, koja je kao nova, moja mala crna haljina je prilično ofucana: izdržala je predavanja, javne prilike, putovanja vozom (dok je još postojao), pogreb drage osobe, demonstracije i noćne ratne razgovore. Rado bih je bacila, ali ću, ipak, sačekati da sa Dubravkom potražim novu. Bilo gde.