Mahmurluk

Veliki Websterov rečnik opisuje stanje o kome je reč (mahmurluk) kao „neprijatne fizičke posledice pijanstva, obično u trajanju od nekoliko sati po prestanku pijenja“; reč hangover nastala je u Americi tek negde 1895, što je još jedan dokaz da anglosaksonsko-protestantske kulture o piću tek treba da uče. Naša reč potiče od turskog „mahmur“, to jest onaj kome je mutno u glavi; definicija je krajnje precizna, jer je mahmurluk pojava duševna, a ne fizička. Dokaz tome je činjenica da su mahmurni ljudi tihi, filozofski nastrojeni i skloni dugotrajnoj kontemplaciji o lepom. To je zato što mahmurluk produžava život: razvuče se čoveku svaki minut da je to strahota, pa ima vremena za razmišljanje. Tako se, na kraju, i u mahmurluku nađe neko uživanje.

U stručnoj literaturi ostala su dva klasična opisa mahmurluka: onaj iz pera Tomasa Vulfa u „Lomači taštine“ i onaj Mihaila Bulgakova iz „Majstora i Margarite“ (koji završava telekinetičkim putovanjem Stepe Lihodjejeva na Jaltu, ako se sećate, ali tek pošto je od mahmurluka bio izlečen ledenom votkom u kristalnoj flaši, kavijarom, vrućim viršlama u paradjz sosu i belim hlebom). Iz tih opisa – i životnog iskustva – mogu se lako izvesti pravila za ispravan pristup mahmurluku:

1. Ne kajati se. Pametan čovek pije da pamti, a budala pije da zaboravi. Čak i ako se desilo da vam je u jednom trenutku prošle noći umesto slike i tona krenuo „blank“ (kako kažu filmski montažeri), što naročito hoće od votke, ne žderite se. Kajanje od mahmurluka pravi ozbiljnu duševnu patnju. Pijte proverena pića u proverenim količinama. To što se neko napio od najskupljeg šampanjca nije nikakvo opravdanje: šampanjac – naročito skup – poznat je po strašnim mahmurlucima sutradan; zato su bogataši u TV-serijama tako tužni i nesrećni.

2. Biti introspektivan. Zagledajte se u sebe i u mutnoj glavi otkrićete zanimljive detalje vašeg unutrašnjeg života, za koje često niste ni znali da su tu. Čovek koji ima ispravan stav otkriće kao jednu od prvih prednosti mahmurluka sklonost ka preciznom razlikovanju bitnog i nebitnog, koja se prvo manifestuje kao napad ravnodušnosti, da bi uskoro prešla u melanholično razumevanje suštine sveta, ljudske prirode i njihove nepopravljivosti. Zato valjda stari i iskusni pijanci izgledaju nekako mudro.

3. Izbegavati neumerenosti bilo koje vrste: nagle pokrete, jake zvuke i svetlost, žestoka osećanja, krupne misli i velike reči. Bezdušna okolina retko ima razumevanja za krhko duševno stanje mahmurnog čoveka; njemu treba samo malo ljubavi i pažnje, da se na njega ne izdiru i da ga ne teraju da pravi razne suvišne pokrete („Pomeri se, stoko alkoholičarska, marš u samoposlugu i ponesi đubre!“ i slično). Gluposti na čoveka mahmurnog deluju uništavajuće, pa se zato valja kloniti televizije, novina i ostalih budalaština, a naročito glupih ljudi, koji su i inače opasni po život. Blaga i lepa muzika ima dobro terapijsko dejstvo; rani radovi „Rolling Stones“ i „Dire Straits“ naročito.

4. Pustiti da prođe samo. Američki leksikograf se vara kad kaže da mahmurluk traje „nekoliko sati“; traje duže. Najbolji način je ispavati se do mile volje i još dva-tri sata više, pa tek onda započeti simptomatsku terapiju. Mahmurluk traje do dvadeset i četiri sata i može se jedino ublažiti i pametno iskoristiti (vidi pod 2). Nema svrhe pokušavati da se pravite kako niste mahmurni i da je, k’o biva, sve u redu; tako samo mučite i sebe i druge. Što reče Duško Radović, teško tom poslu na koji takvi krenete.

5. Oprezno sa terapijom. Naime, recepata za lekove od mahmurluka ima taman za jednu podebelu farmakologiju; svako ima poneki lek i tvrdi da je najbolji. Reč, zapravo, nije o lekovima, nego o sredstvima za ublažavanje duševnog bola. Odmah zaboravite sve moguće anglosaksonske i nordijske štosove; oni pojma nemaju o tome, pa prepisuju nekakve ludačke koktele od živih jaja, bibera, paradajz-soka, sirćeta i Pan-Galactic Gargle Blastera (videti „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa); od toga čovek može samo da se izbljuje, što sa lakoćom može i inače u takvom stanju. Stručna literatura, međutim, priznaje alka-selcer, rasol i Apsolutni Lek, recept koji je Princ Tame lično predao Mihailu Bulgakovu još onomad (vidi „Majstor i Margarita“). Sastojci za taj originalni – i najbolji – Apsolutni Lek nisu uvek svi dostupni, ali pametne zamene vrše posao. Princip se svodi na odmereno izbijanje klina klinom, to jest na parasimpatičku magiju: piti ponovo, ali sada kako Bog zapoveda, dakle bez preterivanja i uz dobro meze.

Tako smo došli do onog najlepšeg u mahmurluku, a to je „razbijanje (lozom) krize“ (Džoni Štulić). Ključni element (bolji od loze) jeste malo hladno pivo. Podsetićemo na rusku priču o najstrašnijem mučenju u NKVD: uveče te napiju votkom dok ne krene blank, a sledećeg jutra ti ne daju hladno pivo dok ne priznaš. Dakle, svaki ozbiljan ispičutura ima u frižideru stratešku rezervu piva (a u zamrzivaču votku ili lozu, zakopanu među mesištem). Kada se takav probudi posle noći upropašćene košmarima i teturanjem do kupatila (grljenje klozetske šolje), česme i natrag (jer ko vino večera, vodu doručkuje), sav onako zgužvan i zarozan, stresajući se od svakog jačeg zvuka koji pogađa ravno u mozak, on će prvo spustiti noge s kreveta na pod (pazeći da ne pravi nagle pokrete, jer je primećeno da se u takvim slučajevima cela soba okreće za glavom), pa će neko vreme razmišljati o kosmosu i haosu. Ako u kući ima neko duševno biće, skuvaće mu kafu, ali samo koliko za buđenje, jer kafa od mahmurluka – suprotno raširenoj zabludi – ne pomaže, što je moderna medicina dokazala. Kada koliko-toliko dođe sebi, mahmurni pacijent uživaće izvesno vreme u vlastitom mahmurluku, razmišljajući i, uopšte, baveći se introspekcijom, kontemplacijom i filozofijom – ako ga u tome niko ne ometa telefonskim pozivima (telefon koji zvoni mahmurnom je čoveku gori od trenutne smrti, kako veoma ubedljivo svedoči Tomas Vulf), nagvaždanjem i uopšte raznim zvucima. Kad se odluči za akciju, čovek će otvoriti prvo malo hladno pivo, popiti polako, meraklijski, prvu čašu i početi da sprema neko ozbiljno meze – drugi glavni element Apsolutnog Leka. Mladi beli sir, pavlaka, kavijar, fina mekana dimljena šunka, mnogo paradajza, perce mladog luka (ako ima) i, uopšte, razne hladne, glatke i nakisele stvari ključne su za uživanje u mahmurluku, mada vruće riblje, jagnjeće i krompir čorbe nisu za bacanje – naprotiv. Hladne salate – riblje, ruske, goveđe i salate od fazana – dobre su ako nisu mnogo teške i masne jer su žedne piva. Da li će se uz takvo meze piti pivo, loza ili ledena votka (kako savetuje Princ Tame, koji se u to – mora se priznati – razume), stvar je slobodnog izbora pojedinca (vino ne dolazi u obzir). Ključno je da se pije krajnje umereno (dve vel’ke pive ili do dva deci ledene votke ili loze), da se mezi uz piće, da se to razvlači satima, polako, odolevajući iskušenjima – sve dok se ne razbistri „sadržaj zbunjene glave“ (Bora Đorđević). Olakšanje koje će nastupiti spada u uživanja višeg reda. Konačno, pametno je u narednih 48 sati biti i dalje veoma umeren u piću – do naredne prilike za dobar mahmurluk.