Mačka

Ako među svim domaćim životinjama koje nas okružuju i kojima smo u stanju da po ceo dan tepamo najrazličitijim imenima i skraćenicama postoji neka koja se po samosvojnoj prirodi razlikuje, to je, svakako, mačka.

Da li ste nekada videli mačku koja će, kao glupi pas, da isplazi jezik, zamaše repom i načisto poludi od sreće kada se posle dužeg ili kraćeg odsustvovanja ponovo pojavite u kući? Ili koju ćete da naterate da vam stalno ide s leve strane, tik uz nogu, da vam donosi papuče, ide po novine, šeni kada vi kažete „šeni“… Naprosto, da li ste videli mačku koja će čoveku biti odana kao što mu je odan pas (setite se onih patetičnih, a istinitih priča o psu koji ugiba od tuge na gospodarevom grobu i zamislite, ako možete, mačku u toj ulozi).

Naravno da nešto slično niste videli, niti možete da zamislite. Mačka je osobena i sve što radi, radi zbog sebe. Mačka nikada neće učiniti nešto zbog vas, a ako hoće, to je samo u retkim slučajevima. I ako na takvu naiđete, obavezno je pokažite svim prijateljima, to je zaista retkost.

Naravno, postoje i teorije po kojima je pas u neka davna vremena shvatio da je čovek, u svojoj gluposti, spreman debelo da plaća blentavost i da je zato odlučio da, iz koristoljublja, i sam postane blentav. Ta teorija bi dakle podrazumevala da je pas pametniji od mačke, što dobri poznavaoci obe vrste odbacuju kao nonsens. Pas se prosto rađa blentav, a mačka ne, i to je cela priča.

Ovo malo stvorenje koje nam se muva po kući i često nas primećuje samo kada treba da nas ogrebe, inače, vodi poreklo od takozvane žute mačke. Ona naseljava prostore prednje Azije i cele Afrike, dugačka je oko 50 centimetara, dok joj je rep dug oko 25 cm. Svojevremeno, oko 3000. godine pre nove ere, stari Egipćani su je prihvatili kao svetu životinju boginje Bast, i to iz krajnje praktičnih razloga. Pre tog vremena, sveta životinja ove boginje bila je lavica, koju, izgleda, nije bilo baš najjednostavnije držati u boginjinom hramu i pri tom još, a kao da ona nije tu, služiti službu i prinositi žrtvu.

Dakle, lavica je oterana i na njeno mesto je stigla mnogo manja i samim tim manje opasna žuta mačka. Vekovima potom, radi dobijanja što plemenitije božanske životinje, ova rasa je razvijena, dok se nije stiglo do ovoga što mi sada držimo po kućama.

Običaj poštovanja i gajenja mačaka (u starom Egiptu često su posle smrti bile i mumificirane), međutim, dosta dugo nije prelazio granice Egipta. Stari Grci i Rimljani prvi put počinju da se druže sa mačkama tek u I veku nove ere, dok je slučaj sa Evropom još drastičniji. U Nemačkoj je, na primer, mačka gotovo nepoznata do VIII veka, mada posle toga prilično brzo zauzima mesto koje i zaslužuje, i već u XIV veku je, kao izuzetnu vrednost, pominju i neki sačuvani testamenti.

No, vratimo se mi toj čuvenoj mačjoj prirodi. Mačka je uvek više privržena kući u kojoj živi nego kućevlasnicima. Njih uglavnom ne ferma i služe joj tek da je nahrane. Za potrebe stomaka spremna je, inače, i da se mazi, prede, neki put čak i da zamoli. Gospodaru željnom mačje ljubavi ti trenuci, kao i oni kada sita mačka dozvoli da je mazite i pri tom prede, deluju izuzetno nežno, pa ga često možete videti kako je zaljubljeno gleda i govori „slatka mala maca“, apsolutno nesvestan toga da će „slatka mala“ već sledećeg trenutka da ga ogrebe, ili, u najblažem slučaju, da će čim joj on i maženje dosade da se pokupi i ode. To što će on posle toga za njom da viče „mac, mac“, što će da joj nudi svu svoju ljubav i da pravi one blentavo-pseće face, ništa ne vredi. Kada odluči da ode, mačka ode – i to je kraj. Zbog toga neljubitelji mačaka ljubiteljima često mudro predlažu da ako hoće da ih mačka voli i da im se umiljava, moraju da je drže gladnu, ali ti predlozi obično ne bivaju usvojeni.

Važan razlog da se piše o mačkama svakako je i februar, koji je, uz jun, mesec kada mačka oseti potrebu za mačkom suprotnog pola. Onda se cele noći deru, biju se međusobno, jurcaju kao lude i rade razne druge stvari ne bi li udovoljile svojim ljubavnim željama. U februaru, što se može videti u svakom boljem februarskom filmu, mačke obavezno gađaju cipelama, što je opet priča za sebe, naročito otkako u ovoj zemlji više niko nije lud da troši cipele na njih.

Ako je nekome u ovoj priči potrebno i nešto lepo o mačkama, nije da toga nema… Ima. U knjizi „Život životinja“, gospodin Brem za mačku kaže: „Ona se nije spustila na nivo ostalih domaćih životinja“. S obzirom na vreme u kojem živimo, čitaocima preporučujemo ovaj „mačji primer“ kao veoma edukativan.