Lični izbori

Predsednik Srpske napredne stranke i Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će parlamentarni i lokalni izbori biti održani u martu ili aprilu 2020. godine. Vest da je Predsednik odlučio da izbori budu održani u redovnom roku veće je iznenađenje nego da je najavio vanredne izbore. S tim što ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo to što Aleksandar Vučić kaže, mogao bi da se predomisli, da mu ne propadne ova esenesovska kampanja „Budućnost Srbije“ tokom koje je promukao vičući „lopovi, tajkuni, fašisti“ i iscimao onolike ljude da dođu da mu klikču i raduju se svemu čemu se on raduje. Kud će po zimi i ledu sve ispočetka, ako izbori budu zaista održani na proleće.

Ako pođemo od toga da se Predsednik po pitanju redovnosti izbora neće predomisliti, to će značiti da do tada neće praviti nikakve nove, značajnije ustupke po pitanju Kosova, da će redovno vanredna situacija na relaciji Beograd – Priština sa većim ili manjim tenzijama ostati kakva jeste. Ako ga na jesen novopostavljena Evropska komisija uz bočnu podršku Berlina i Pariza ipak bude ozbiljnije pritisla da već jednom u kakvom god pakovanju prizna nezavisnost Kosova, mogao bi da na opšte izbore nakalemi i referendum o Kosovu i Metohiji. Ili „u interesu Srbije“ ipak kratkoročno raspiše redovne izbore u vanrednom roku i opet jednom iznenadi opoziciju.

Onu opoziciju, koju kao opoziciju definiše delovanje protiv vlasti, a ne formalno neučestvovanje u vlasti. U blok „konstruktivne opozicije“ koja nemušto kao kritikuje, a zapravo daje podršku vlasti, spadaju Šešelj, Čeda ili Čanak, koji će, kada god da budu raspisani, učestvovati u izborima po pravilima igre predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića.

Drugi blok čine Savez za Srbiju i Pokret slobodnih građana koji najavljuju bojkot izbora, kao što poslanici iz njihovih redova bojkotuju parlament, jer neće da daju legitmitet „autokratskom režimu“ koji se na vlasti održava kontrolom medijia i zloupotrebom državnih institucija na svim nivoima zarad ličnih i partijskih interesa. Bojkot izbora zahteva jednako agilnu i aktivnu kampanju kao i učešće na izborima. Njihova prednost u odnosu na prethodne izborne cikluse je što je zahvaljujući građanskim protestima u preko stotinu gradova napravljena kakva-takva infrastruktura za organizovanije delovanje.

Negde između je predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić koji ne misli da su stvari u Srbiji „baš toliko loše kao što mnogi predstavljaju“ i misli „da nije toliko loše i da se neke stvari u poslednjih par meseci menjaju na bolje“. Šapić nije objasnio šta se to poslednjih meseci menja na bolje, ali je jasno da svoj interes vidi u učešću na izborima, ostanku na lokalnoj vlasti, pa još ako pokupi i neki glas potencjalnih glasača onih partija koje bi da bojkotu izbore, utoliko bolje.

Za razliku od prethodnih izbornih ciklusa ovog puta je situacija makar malo interesantnija. Samo da u delu one opozicije koja aktivno radi protiv vlasti ne prevagnu lični interesi kao kod Aleksandra Šapića.