Levaci

Jeste li već čuli da… je 13. avgust Međunarodni dan levorukih?! Ako niste, upravo ste propustili priliku da ga dostojno obeležite. Tako bar tvrde vlasnici pomalo bizarnog „Anything left-handed shopa“, specijalizovane prodavnice u kojoj možete naći sve što bi jednom levaku moglo zatrebati. Ovaj mali, lepo opremljen dućančić nalazi se u srcu Londona, u ulici Bruer, samo stotinak metara od Pikadilija, na početku boemskog Sohoa u kojem, bogami, i kudikamo veće bizarnosti imaju pravo građanstva.

„Left-handed shop“ vlasništvo je Kluba levorukih (Left-handed club) koji okuplja domaće i inostrane levake koji žele da se bore za svoja prava u ovom desnorukom svetu. Ovaj klub izdaje i tromesečnu publikaciju „Left-hander – najnovije vesti i mišljenja iz Kluba levorukih“. Iako možda nekoga podseća na čuvena udruženja riđokosih iz mašte Artura Konana Dojla ovaj klub sebe shvata sasvim ozbiljno. To, naravno, ne znači da u njegovim aktivnostima i ponudi prodavnice za levoruke nema i mnogo humora i neskrivene (auto)ironije. Prodavac nam kaže da je ova jedinstvena trgovina otvorena pre nekih 25-30 godina. S obzirom na statističke podatke prezentovane u izlogu radnje, verovatno levoruki biznis može da bude prilično profitabilan: svaki deseti čovek na planeti je levak.

Ponuda u prodavnici kreće se u rasponu od one na kojoj se odmah vidi da je namenjena levacima, do one za koju dolepotpisani levorukaš nije uspeo da odgonetne po čemu se, do đavola, razlikuje od bilo kojeg drugog artikla u bilo kojoj običnoj prodavnici? Šta, naime, misliti o olovkama za levoruke?! Verovatno se njihova specifičnost ogleda u tome što ih levaci uzimaju u levu ruku, za razliku od dešnjaka koji ih uzimaju u desnu?! Tu su, međutim, i šolje za levoruke, čije su drške tako napravljene da ne žuljaju njihove prste. Makaze za levake imaju obrnut raspored onih rupa u koje se stavljaju prsti, tako da udobnije „ležu“ u levu ruku. Možete kupiti i santimetre, šestare i slična pomagala namenjena ovoj specifičnoj desetini čovečanstva, kao i alat svih mogućih vrsta i namena. Lično sam bio najviše zadivljen kompjuterskom tastaturom za levake; časovnici čije kazaljke se kreću u smeru obrnutom od normalnog bili su (mi) ipak malo previše nastrani. Ili, prosto, nisam dovoljno levak?

Deviza Kluba levorukih, koja je ponosno istaknuta u izlogu, glasi „Ako desna hemisfera mozga kontroliše levu stranu tela, onda su jedino levaci pri zdravoj pameti“. Ovaj levorukaški ekskluzivizam treba primiti, naravno, s rezervom i humorom, kao tipičan odraz engleskog smisla za paradokse i efektno preterivanje. Na tom tragu je i njihova izdavačka delatnost: izvesni James T. de Kay napisao je knjigu „Prirodna superiornost levaka“, izdanje M. Evans and co. iz Njujorka, koju možete kupiti po simboličnoj ceni od četiri funte. Šta su četiri funte prema osećanju ponosa što pripadate eliti čovečanstva?! Još kad ustanovite da je knjiga posvećena stanovnicima Left Handa u Zapadnoj Virdžiniji, kojih ima 450 i svi su levoruki, vašoj sreći nikad kraja. Šta ćete, svaki pokret ima svoje ekstremiste. Možda je ipak bolje dati dve i po funte za sočinjenije Simona Langforda „Knjiga za levake: kako se snaći u desnorukom svetu“. Tu su i priručnici za vaspitavanje levoruke dece, i treba ih sasvim ozbiljno shvatiti: levorukost može u detinjstvu da izazove socijalne konflikte deteta sa okolinom, ako ga ista prisiljava da piše i radi sve drugo na „standardan“ način. Danas je uobičajeno da se svaka manjinska grupa – etnička, verska, politička, seksualna itd. – demonstrativno kiti obeležjima svog specifičnog identiteta, ne bi li tako suzbila osećanje inferiornosti koje im šira okolina obično nameće. Tako su i udruženi levaci publikovali niz bedževa čiji vlasnik može ponosno urbi et orbi da obznani svoju pripadnost. Najzanimljivi su bedževi koji u tri varijante obrađuju problem samosvesti levaka: „možda sam levak, ali sam obično u pravu“. Ovo je igra reči, pošto na engleskom „right“ znači desno, ali i pravo ili „biti u pravu“. Druge dve varijante bedža zamenjuju reč „usually“ (obično) rečju „occasionally“ (ponekad) ili „always“ (uvek). Tek toliko da možete sami da odlučite koliko ste zagrejani za stvar levorukih.

Kao i svaki megalopolis, London toleriše, pa čak i podstiče, dobroćudne i manje benigne – uvrnutosti. Ionako je jedan od stereotipa koje stranci imaju o Englezima onaj o njihovoj ekscentričnosti; zašto propustiti da se to maksimalno eksploatiše? Čitava tajna velikog grada je u tome da u njemu svako može pronaći sve za sebe, uključujući i ono što mu baš i nije neophodno. Ovde se vodi računa doslovno o svemu i o svakoj potrebi građanina ili posetioca Londona. Za to postoje bar dva jaka razloga: demokratija i tržište. Savremena demokratija nije ništa drugo nego ozakonjena sloboda pojedinca da bude ono što jeste, bez straha da će zbog toga biti prokažen. Jedino ograničenje je pojedinčeva obaveza da poštuje to pravo i kod drugih i drugačijih od sebe. Savremeno tržište je tu da od tog istog slobodnog građanina uzme pare, odnosno da unovči njegovo pravo na različitost. Svejedno je da li ste levak ili dešnjak, crnac ili belac, Englez ili Škot, u svakom slučaju ste Potrošač.

To možda zvuči apokaliptično za večito zabrinute „borce protiv otuđenja“ sa bornirane levice, ili za preteće smrknute ideologe „propasti Zapada“ sa rigidne desnice, ali opuštena lica prolaznika koji bazaju ulicom Bruer i zastaju, zabavljeni, pred izlogom „Anything left-handed shopa“ najbolje ih demantuju. U društvima kojima vladaju takvi „spasioci čovečanstva“ (ili nacije, svejedno), a ne „bezdušni merkantilni zakoni“, svaki osmeh je, što bi rekao Balašević – događaj. Za levake i dešnjake podjednako.