Kuća od karata

Danas se završava 32. Međunarodni sajam knjiga u Moskvi. To je treći inostrani sajam ove godine na kome je Srbija učestvovala, ali na pogrešan način. O ovome sam povodom sajma u Pekingu pisala prošle nedelje, pa ne bih opet to pominjala (iako bi možda trebalo iznova i iznova ukazivati na greške i propuste ove države) da mi u jednom komentaru na fejsbuku nije ukazano da se nisam bavila gospodinom Miodragom Vujovićem, iako je tema to zahtevala.

Dakle: Miodrag Vujović je vlasnik beogradskog izdavača „Princip pres“ koji je proletos izabran da u ime države organizuje naše nastupe na inostranim sajmovima knjiga u Lajpcigu, Pekingu, Moskvi i Frankfurtu, iako nema ni iskustva, ni stručnog kadra, ni logistiku, a ni renome za ovaj posao. Gospodin Vujović je postao izdavač kao član SPO u vreme ministra Dragana Kojadinovića. Ne znam da li je trenutno u nekoj stranci. Objavljuje magazin „Srbija – nacionalna revija“ o turističkoj ponudi Srbije kao i njenoj kulturi i baštini, i monografije na iste teme. Te monografije su poznate kao neizostavni deo spiska knjiga koje država i grad preporučuju bibliotekama za otkup, i kao prigodan poklon za državne goste.

Organizatora našeg ovogodišnjeg nastupa na inostranim sajmovima Ministarstvo kulture i informisanja nije biralo na konkursu, već na otvorenom pozivu. Hoću da verujem da Ministarstvo nije pozvalo Vujovića da se prijavi i pobedi (tu pretpostavku kvari činjenica da se pozivu odazvao i srpski PEN centar), iako me „otvoreni poziv“ asocira na takvu rabotu. Zašto je Ministarstvo kulture izabralo malog, u ovom poslu neiskusnog izdavača, a nije ponudilo ovaj po državu izuzetno važan zadatak Narodnoj biblioteci Srbije, ili Univerzitetskoj, ili Biblioteci grada Beograda – institucijama koje su ga i do sada obavljale i koje sigurno imaju najbolji uvid u naše aktuelno književno stvaralaštvo, u izdavaštvo, i u tradiciju i baštinu? (Podsećam da je na primer 2014. godine, kada je o srpskom štandu na inostranim sajmovima vodila računa Narodna biblioteka Srbije, naša zemlja dobila tri priznanja za uspešan nastup.)

Odgovor Ministarstva je – zato što je „Princip pres“ u svojoj ponudi istakao tradiciju srpske kulture. Isticanje prošlosti je must do aktuelnog Ministarstva kulture, i u kontekstu da je svakom lični ukus najbolji ukus, zaista mogu da razumem zašto im se to dopalo kod „Principa“. Ali, u Srbiji ima još izdavača i institucija kojima je baština sve i svja, i to mnogo većih i sposobnijih. Koja je prednost Vujovićevog „Principa“ u odnosu na njih?

Složićemo se da je priča u kojoj Ministarstvo kulture odluči da izabere nekog ko nije dorastao zadatku čak i po cenu rizika da će to imati negativne posledice po plasman naših pisaca u inostranstvu, priča koja bi trebalo da ima dobar razlog, opravdanje, zašto je takva kakva je. S obzirom da ga, kao što nam iskustvo govori, njeni akteri niti bilo ko merodavan nikad neće priznati, preostaje nam da nagađamo.

Najčešće pominjana mogućnost je interes. Naime, opšte je poznato da brojni predlozi Ministarstva, pa i dva vrlo bitna – Nacrt zakona o kulturi i Nacrt Strategije razvoja kulture Srbije, nikada nisu stavljena na dnevni red Vlade iako su joj odavno poslata. Poznato je i da Republički sekretarijat za zakonodavstvo, pored ostalog, ima upliv i u definisanje dnevnog reda svake sednice Vlade. S obzirom da je gospođa Ranka Vujović, supruga Miodraga Vujovića, godinama unazad pomoćnik direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kako ne pomisliti da ta činjenica nije uticala da ovaj veliki i važan posao dobije „Princip pres“? Međutim, kao što takođe poznato, ni Nacrt zakona o kulturi a ni Nacrt Strategije još uvek nisu ni pomenuti na Vladi Srbije.

Ne znam zašto sam se baš sad setila serije Kuća od karata, one o političarima i umešanima u politiku raznih nivoa i profesija, one u kojoj svako svakom nešto smešta kako bi ostvario ono što mu treba, a na kraju manje-više svi izgube. Dobra, poučna serija.