Kosidba

Dok mediji vrve o internacionalnim poljoprivredno-turističkim manifestacijama posvećenim proslavi ovoletošnje kosidbe, mnogi se opsećaju davnašnjih priča vezanih za ovaj najznačaniji praznik livadarstva u ovim krajevima. Ima u tome puste sete: samo je još trava ostala neobojena nacionalnim simbolima.

Tako, upućeniji u običaje Bačke podsetiće se na to da se „Dužianca“ slavila pre ovog rata, i pre onog tamo, i još davnije. Naziv ove bunjevačko-risarske svečanosti ima osnovu u reči „duž“, vertikalnog otkosa trave. Kosač se naziva po ikavski „risar“, a onaj koji pobedi u broju i brzini otkosa „bandaš“, dok ženu koja nosi vodu oznojenim kosačima od milja nazivaju „bandašica“. Kao nekad, i sad su bili prisutni susedi iz obližnjih subotičkih sela, mešano stanovništvo sa severa Bačke: Mađari, Srbi, neki koji su sebe nazivali samo Slavoncima, Šokcima ili, pak, Hrvatima. Niko nije mario za krsno ime u dane risarske proslave. Svi kosci bejahu po bunjevački ludistički raspoloženi od rane zore. Bunjevačke pesme, doskočice, jela i pića, ko ih je jednom iskusio i okusio, ne zaboravlja ih. Kažu u Subotici: „Nema ludoša do Bunjevca!“

Iako „Kosidba na Rajcu“ zvanično slavi jubilarnu dvadesetogodišnjicu, kosači na tromeđi Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore odvajkada su verovali da kosidbu valja obeležiti, zapamtiti kao dobro koje je usrdna molitva Bogu, zemlji i suncu darovala. Kad se trava kosi na Kopaoniku, prvi otkos „ne sme pasti u vodu“, „padaće kiša“. Ne valja se igrati ni s običnom travkom – veruju oni koji žive od oranja i kopanja. Livade se „trebe“ i po tri puta godišnje, ako se ljudi i bogovi nađu na istom, u dobar čas. Što više ljudi dobre volje na kosidbi, tim više hrane za stoku. Dok je sena, biće i radosti prostog življenja, neuprljanog visokim zahtevima zajednice. O državi, međunacionalnim odnosima, ovde niko ne misli! „Belegija“, kamen koji oštri kosu, ne pita o čiju je potkolenicu vezana, niti kom plemenu pripada „čakanac“ kojim se „klepa“ kosa.

Verovatno sledeći tu iskonsku potrebu kosača da budu jednostavni i čisti pred darovima zemlje, gde su svi jednaki bez obzira na rasu, naciju i političko uverenje, na Rajcu su ove godine prvi put kosili „zelenu travu doma mog“ Englezi, Mađari, Holanđani. U Srbiji ima ’lada, kad o tome ne đuvegijaju kosožderi bunike i dokoni salonski biljojedi „travke zaborava“.

Na fotografiji pozajmljenoj iz „Vardara“, kalendara „za prostu 1910. godinu“ (izdanje „Kolo srpskih sestara“, Beograd 1909), vidimo u prvom planu kaluđere pravoslavne vere i ljude u svetovnoj albanskoj nošnji. Iza njih, u sfumatnom krajoliku, manastir Dečani između brda, jednih što vode put Belaje (sedam srednjoevropskih isposnica), i drugih čiji se venci protežu sve do Prokletija, sve do države Albanije. Očito da onaj koji je slikao ovu mobu nije mnogo vodio računa o tome da li će se dečanski kaluđeri naći u istoj ravni sa albanskim svetovnjacima. Istina po mediju, kako kažu komunikolozi, govori o istini po stvarnosti, ako se stvarnost uzme kao životan pojam. Poznavaoci istorijskih prilika u Dečanima tih godina mogli bi primetiti da kaluđeri i nisu Srbi.

Naime, u Dečanima su u vremenu 1902-1913 stolovali Rusi. Moguće je po kaluđerskim kapama do mile volje odgonetati da li su to ruske „skugije“ ili srpske „kamilavke“, ili može biti da je u pitanju i koja naglavica grčkog porekla. Snimaljena kad je snimaljena, pre dolaska Rusa ili za vreme njih, fotografija svedoči o tome da su kaluđeri i Albanci svetovnjaci zajedno plastili, i to je ono zbog čega je nacionalno osetljivo uredništvo „Kolo srpskih sestara“ ispisalo ispod fotosa – „Radnici na imanju Visoki Dečani“. Ko je bio „barjaktar“ kosidbe (prvi), a ko „odabaša“ (poslednji) ne bi se moglo kas’ti.

Između Vidovdana i Petrovdana, kad se na Kosovu naveliko kosilo, priča se, kažu, legenda o „Svetom kralju“ koji se, kad su Turci došli posle sultana Murata u Srbiju pa počeli da muče, pojavio u velikoj svetlosti koja je obasjavala čitavu okolinu manastira, i rekao: „Odlazite, nasilnici, i meni ovo mesto ostavite na miru…“

Na albanskom, legenda priča isto:

Krajli shejt prej Deqanit

… Kur kan ardh Turqit ne Serbi mas sultan Muratit, nisen me i mundue Shkijet. Efene me miri Zotit, per ket pune shum narod hiki ne Deqan, me i dale zot Krajli shejt. Turqit e niqshin narodin si qt mas berreve, se Deqani n’at vakt hala nuk e kishte fitue fermanin e sulltanit prej Stambollit, e kan mujt me i ba dhune kishes. Burrat i mutshin e grave jau merrshin erzin. Vaji e bertima u nike teri ne qilla u vra e kah mjesnat a kisha u zdrit me nji drite aq te muthe sa qi gill. Ishte nate e kfillt; ne dekik qilla u vra e kah mjesnata kisha u zdrit me nji drite aq te madhe sa qi krejt rrethi i kishes ske shum i zdritun. Me nji dekik u shkym drita e nisi me vetue e me murmurue e u dukke si me kan tu ardh dita e kjametit. Shum Turq diqen prej tute. Ate here vetima e murmurima u ndal, kisha aper u zdrit e u ndi mrend kanga e kishes, masandej u qele e narodi e pa te shadrvani ne midis t’ oborrit kishes, nji plak ne tesha t’arit me kryq ne dore. Ate here me nji dekik plakin e rethum nji tube trimash me heshta ne dore e nji trim ishte ne (…) (Tatomir Vukanović: „Srbi na Kosovu“, knjiga II)