Košava

„To je košava počela.“ I pitanje i konstatacija i izjava i uzvik, a uvek početak, novo poglavlje, još jedna zima. Rečenica koja se u hladnim danima razmenjuje kao pozdrav. Neophodna tema razgovora. Košava. Ona se uvek pomene, o njoj se govori. Glasovi odaju zebnju, ali i pritajenu razdraganost. Ne bez razloga, dani košave, to su drugačiji dani. Potpuno jedinstveni. Periodi vladavine nepogode bez obličja. Obesne, brze. Nevidljive. Treba je smatrati potomkom zajednice mitoloških bića iz bogatog nasleđa predanja.

Košava traje nekoliko dana. Kruže legende o cikličnom pojavljivanju i trajanju, koje se predu u toploti dobro zatvorene sobe i miru poleglog i lenog vazduha. Istina je da može trajati i nedeljama. Zahvata severoistočni deo zemlje, naročito Podunavlje i Pomoravlje. Taj jak i hladan istočni i jugoistočni vetar provlači se svuda, neumoljivo i nezaustavljivo.

Dani košave mogu biti dani velike zabave. Tada se jednolična svakodnevica pretvara u popularni književni žanr – fantastičnu priču, ili čudnovat film. Izlazak na ulicu neumitno označava ulazak u avanturu – bitku sa nevidljivom nemani, šestokrilom aždajom, debelorepim zmajem.

Hirovito gura prolaznike u leđa ili im lica zasipa „oharaskom“, a oko članaka obavija nevidljive zmije – konopce, saplićući ih. I tako, retki prolaznici koji verovatno proklinju u sebi, provejani i rupičasti, suznih očiju, protivu nevidljive prepreke, opasno iskošeni, kao poznati toranj, krče put.

Košava osobenim savršenstvom izigrava svaki napor za zaštitom. Ne postoji tkanina koja će zadržati njene ledene dlanove. Jedina odbrana može biti kožna odeća, međutim i tuda, neumoljivo i obešenjački, košava se uvižlji i takva se provuče za vrat, njuška u rukave i naduvava nogavice.

Košava uspeva da učini ljude nalik jedne drugima. Raščupa ih, zažari im obraze i rastroji misli.

Kada joj konačno zalupite vrata pred nosom, u zavetrini i spokoju mirnog i ugojenog vazduha sobe, sebe zatičete razvejane. Potreban je dug period da sebe same i svoje rasute molekule vratite prirodnom, uobičajenom obliku, po kome vas svi prepoznaju. Taj vetar ljudsko lice razlaže približavajući ljudski telesni sklop svom, u jednoj, istina, besomučnoj ljubavi. I misli su razvejane i daleke. Onda morate da ih zovete iz daljine da se vrate, dugo i uporno (strpljivo), kao mlade kučiće.

Košava je dobrovoljni čistač ulica. Sa strane trotoara naslaže pedantne gomile. Ona je i veliki čistač neba. Na njemu ostanu samo zvezde, uglačane. U periodu kada duva taj jak, zimi obično nemilosrdan vetar, nebo je najčistije i jasno, toliko da, ako ga kucnete savijenim kažiprstom, sručiće vam se ulice u obličju najfinijih kristala.

Koliko čarolija u tome kada sa prvim korakom na ulici, poduhvati teško telo, tog roba zemljine teže, razvijori ga i zamaše njime.

U periodima najsnažnijih naleta dostiže brzinu i preko 100 km na čas. Pred takvim udarima stakla drhte. Prozori i vrata zavijaju i ciliču, neutešno. Tada se fikcija i realnost potiru. Poput junaka avanturističke priče Džeka Londona, šupljikave kože i uz otežano disanje, povijeni, sa glavom isturenom napred i spuštenim čelom kao odbrambenim štitom, opiru se hirovitosti nevidljive stihije, tvrdoglavo napred, jedino priznajući: „To je, dakle, košava“.

Ptice se veoma brižljivo skrivaju od ovakvog vetra koji pristiže iz južne Ukrajine i severnog dela Crnog mora preko Vlaške nizije i južnih Karpata. Duva pri zemljinoj površini, međutim, ponekad do visine od jednog kilometra i tada ptice, strpljive i mudre poput golubova „Mansarde“ Danila Kiša, bacaju se kao kamen u košavu, a kada izbegnu vazdušne struje, ponovo, umeju da lete.

Postoji staroveki i sigurni pobednik košave. Oni u stvari žive u tajnom i dugom prijateljstvu. To je široko rasklopljena knjiga. Iza takvog bedema se „jamačno dobro sniva“, u odajama lične „Vavilonske biblioteke“.