Koji zavet?

U novije vreme u Srbiji su učestali glasovi ljudi koji ističu značaj kosovskog mita, odnosno kosovskog zaveta, kako neki više vole da kažu, i pozivaju na njegovo poštovanje i odbranu od onih koji ga dovode u pitanje. Međutim, današnji promoteri kosovskog zaveta ne misle uvek na istu stvar, na isti zavet. Jer u kosovskom predanju (u skupu predstava, priča i slika o Kosovskoj bici) ima nekoliko različitih zaveta i još više njihovih različitih verzija. Dva su najpoznatija, onaj koji govori o opredelenju kneza Lazara za carstvo nebesko, opisano u narodnoj pesmi Propast carstva srpskoga – jedan u osnovi verski zavet, a u širem smislu, zavet etičkim vrednostima života – i onaj koji je ostavio Muratov ubica Miloš Obilić, zavet junaštva, zavet ratnika osvetnika.

DUH ISPRED MATERIJE: U nekim slučajevima pozivanja na vernost porukama Vidovdana, jasno je da se misli na Lazarevo opredeljenje. Tako je patrijarh Irinej u Uskršnjoj poslanici 2016. godine istakao da „sledeći kosovski zavet Svetoga kneza Lazara, nikad ne smemo zaboraviti da je Carstvo nebesko vrhunski ideal i večni cilj, a sve zemaljsko je truležno i prolazno“. Ovo naglašavanje duhovnog značenja Kosova moglo se i očekivati od patrijarha, ali to značenje ističu i neka svetovna lica. Na primer, to čini istoričar Miloš Ković kad (u intervjuu Radio Beogradu 8. oktobra 2017) objašnjava zašto misli da je danas kosovski zavet „potencijalno subverzivan“: „Sadašnjica vam kaže da je primarno materijalno, Kosovski zavet da je primarno duhovno. Sadašnjica kaže ‘Sila. Realnost’, a Kosovski zavet ‘Nebeska pravda iznad svega’.“

Nov prilog tumačenju kosovskog zaveta kao vernosti Lazarevom opredeljenju ponudio je filmski reditelj i filmolog Nikola Stojanović u članku „Etička osnova mita“ (Politika, 24. mart 2018). Knežev izbor nebeskog carstva on ne tumači u verskom kontekstu, nego u kontekstu humanističke etike, pozivajući se na Kantovo shvatanje moralnosti kao „same biti čovekove“. „Kosovski zavet o ‘nebeskoj Srbiji’“, kaže Stojanović, „predstavlja zaveštajno svedočanstvo upravo o onoj intelektualnoj, moralnoj, emocionalnoj i duhovnoj Srbiji, koje će biti zalog njenog opstanka u polumilenijumskoj borbi za preživljavanje.“

Za ove i druge ljude koji danas govore o zavetnim porukama Vidovdana, a pri tom misle na Lazarev izbor nebeskog carstva, na njegovu duhovnu pobedu, ne bi trebalo da predstavlja veći problem aktuelna situacija u kojoj srpska država nema vlast na Kosovu. Jer ako je duhovno važnije od materijalnog, ako je duh večan a materija truležna itd., gubitak materijalnog Kosova ne samo da je prihvatljiv, već je u stvari poželjan. Taj gubitak je prihvatljiva cena onoga što se dobija – duhovni opstanak nacije. Takođe, poštovaoci Lazarevog zaveštanja kao poruke Srbima o vitalnom značaju duha i etičkih vrednosti trebalo bi da su među prvima koji traže da se javnost u Srbiji upozna sa pravim razmerama zločina počinjenim u ime srpskog naroda u ratovima 1990-ih. Jer to bi bilo sasvim u duhu Lazarevog izbora duhovnih vrednosti i nebeske pravde.

Na cenu koja se u naše vreme ima spremno platiti ako se dosledno poštuje Lazarev zavet i teži duhovnom i moralnom oporavku Srbije podsetila je još pre desetak godina balknološkinja Milica Bakić-Hayden. Rekla je da u sukobima sa Albancima na Kosovu, Srbi pred očima treba da imaju primer Lazarevog izbora neprolaznih duhovnih vrednosti. „Naime“, zaključuje ona, „da bi se spasli duhovno, oni moraju da žrtvuju ‘telesno’ Kosovo“ (Milica Bakić-Hayden, Varijacije na temu ‘Balkan’, 2006, 143).

Međutim, uvek je bilo, a i danas ima malo onih koji su zaista spremni da daju prednost duhovnom Kosovu u odnosu na materijalno, onih koji u ime Lazarevog zaveta pozivaju Srbe da se posvete duhovnoj i moralnoj obnovi, izgradnji društva zasnovanog na poštovanju univerzalnih etičkih normi. Lazarev zavet je bio i ostao nespojiv sa borbom za nezavisnu državu, za oslobođenje, odbranu i proširenje državne teritorije, što je poslednja dva veka bio i ostao prioritetan politički cilj Srbije. Zbog toga se često pristupalo njegovoj reviziji, tumačenjima koja će izbor nebeskog carstva predstaviti kao neku vrstu strateškog povlačenja, pribiranja snaga i reorganizaciju pre ponovnog zadobijanja carstva na zemlji.

ŽRTVOVANJEM DO POBEDE: Još češće su Lazar i njegovo opredeljenje ostavljani po strani i nasuprot njemu uzdizali su se Miloš Obilić i njegov junački i osvetnički kosovski zavet. To se i danas događa, o čemu, na primer, svedoče izlaganja na okruglom stolu „Kosovo, juče, danas i sutra“, održanom 17. novembra 2017. godine u Matici srpskoj. Većina učesnika ovog skupa posvetila je kraće ili duže delove svojih izlaganja kosovskom zavetu i bez izuzetka se o tome govorilo s pozivanjem na Njegoša, to jest na Obilića. Jer, kao što je poznato, Obilićevom kosovskom zavetu kanonsku formu dao je Njegoš u Gorskom vijencu, uspostavljajući njegov kult pod imenom „vjera Obilića“. Nasuprot Lazarevom hrišćanskom nebeskom carstvu, Njegoš je zamislio Obilićevo „viteško carstvo“, u kome se mesto ne zaslužuje odricanjem od pobeda na zemlji, nego, naprotiv, žrtvovanjem za takve pobede. Zato tu nema Lazara, koji se u Gorskom vijencu uopšte ne pominje.

Učestvujući na skupu u Matici srpskoj, direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić nazvao je Njegoša „najznačajnijim prenosiocem kosovske ideje u srpskoj misli i kulturi“, a profesor Jovan Delić ga je pohvalio da je „kosovski zavjet najviše uzdigao“. Njegošev alter ego u Gorskom vijencu, vladika Danilo, zna, kaže Delić, da se lukavi pokušaji Turaka da ponudom privilegija i udobnog života „kupe identitet svojih protivnika“, najbolje mogu obesnažiti pozivanjem na „zavjet predaka i kosovske žrtve“, postavljanjem pitanja: „Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove koji žive dokle sunce grije?“

I književnik Slavko Gordić, kad je na ovom skupu izneo mišljenje da je „kosovski zavet ili kosovsko opredeljenje u temelju našeg identiteta i našeg civilizacijsko-kulturnog obrasca“, po svemu sudeći imao je u vidu Obilićev zavet. Na to upućuje i Gordićeva sumnja da je danas opravdano i pametno da Srbi rešavaju problem Kosova mirnim putem. On ima razumevanja za sve Srbe „koji su pohitali sa izjavama kako mi nemamo dece za nove ratove“ i da je „bolje živeti s problemima nego ih oružjem rešavati“, ali se pita „koliko je uputno ohrabrivati protivnike „predusretljivim“ stavovima iz kojih proizlazi da su naš integritet, suverenitet i sloboda stvar nagodbe“.

Odlučnije od Gordića za ratno rešenje kosovskog problema na skupu u Matici srpskoj založio se filozof Časlav Koprivica. Istakao je da kosovski zavet nije mogućno shvatiti ako se nema na umu Njegoš, jer je on „svojom službom kosovskom zavjetu pokazao kako on deluje, kakva je njegova snaga, šta on jeste“. To je, kaže Koprivica, „zavjet stalnom oslobodilačkom vraćanju na zavjetno polje, uz nadu da će jedan povratak biti poslednji, bez novih potonjih napuštanja“. Možda će to biti sledeći povratak. U svakom slučaju, za njega se treba spremiti, jer opet je došlo vreme da se Srbi naoružaju i vrate na Kosovo. „Taj oružani povratak na polje od oružja“, uveren je Koprivica, „ponovo nam predstoji. Svaki naš povratak mora biti s oružjem i, nažalost, vjerovatno, pomoću oružja.“

Isti zaključak iz kosovskog zaveta izveo je svojevremeno Slobodan Milošević. Ni on nije mario za Lazara, i kad je 28. juna 1989. godine došao na Gazimestan, da održi onaj danas čuveni govor, izbegao je da se pokloni Lazarevim moštima – koje je Crkva za tu priliku bila dopremila na Kosovo – nego se pohvalio da zahvaljujući njemu Srbija „ima sa čim izać pred Miloša“, to jest da je spremna za rat. Šta je posle bilo? Možda se neko seća.

Čitalac ovog mog kratkog osvrta na dva najpoznatija „kosovska zaveta“ možda očekuje da ću ga završiti mojim „kosovskim opredeljenjem“ za Lazara i duhovne i etičke vrednosti koje simbolizuje njegovo „nebesko carstvo“. Neću. Skeptičan sam kad je reč o svim zavetima, zakletvama, zaveštanjima, mitovima itd., jer se oni nude kao otkrovenja obavezujućih večnih istina o kojima nema diskusije. Ali, ako bih baš morao da izaberem neki kosovski zavet koji mi se čini prihvatljivijim od drugih, onda to ne bi bio ni Milošev ni Lazarev, nego jedan zaboravljeni zavet. Mislim na amanet koji je, u Višnjićevoj pesmi Početak bune protiv dahija, Murat na samrti ostavio svojim naslednicima, poručujući im da, ako žele da sačuvaju carstvo, Srbe koji su posle Kosovske bitke potpali pod njihovu vlast ne opterećuju preteranim haračima, da ne diraju njihove crkve, običaje i njihovu čast: „Vi nemojte raju razgoniti / po šumama, da od vas zazire. / Nego paz’te raju ko sinove. / Tako će vam dugo biti carstvo“. Znamo da dahije nisu poštovale ovaj Muratov kosovski zavet, a znamo da ga nisu poštovali ni Srbi kad su bili vlast na Kosovu. Sada vidimo da ni kosovski Albanci mnogo ne mare za njega.