Kaleidoskop

Jedna od čarolija čije su tajne dostupne ne samo čarobnjacima, druidima, vračevima i dobrim vilama, čarolija je kaleidoskopa. Magična svojstva tog čarobnog štapića poznata su posvećenima, ali i običnim smrtnicima.

Uprkos široko rasprostranjenom uverenju da je kaleidoskop pronalazak kineske civilizacije, ovu napravu je izumeo jedan Evropljanin. Sveznanje nas uči da je to učinio 1817. godine škotski fizičar David Bruster, poznat, inače, i studentima prirodno-matematičkih fakulteta po Brusterovom uglu u optici. Istorijski izvori, međutim, ne preciziraju koji su razlozi naveli Brustera da patentira kaleidoskop. Nije poznato da li je Dejv bio brižan otac koji je svojoj deci izmislio zanimaciju kako bi mogao da na miru izučava optičke zakone, da li su ga na ovo otkriće naveli naučni izazovi, ili je na ideju došao slučajno, izvesno je samo da je tvorac ove sprave bio esteta. Tek, kaleidoskop postoji na opšte zadovoljstvo očinjeg vida.

Termin „kaleidoskop“ je kovanica postala od tri grčke reči i doslovno znači „gledam lepe slike“ (Kaleo – lep; Eidos – lik, slika, izgled; Skopeo – gledam, posmatram). Drugačiji naziv za ovaj optički instrument je miriomorfoskop, što znači otprilike isto.

U suštini sasvim jednostavna, konstrukcija kaleidoskopa je savršena. Ritual posete carstvu opsene počinje ušunjavanjem oka kroz rupicu na „gornjoj“ okrugloj površini valjka. Pogled dalje putuje kroz unutrašnjost ravnostrane prizme čije strane čine tri pravougaona zrcala (ili, ređe, šest). Zaustavlja se konačno između dve staklene pregrade na drugoj, „donjoj“ strani valjka, od kojih je ona bliža „spoljnom svetu“ zatamnjena toliko da se kroz cev ne može gledati kao kroz prozor, a da ipak bude dovoljno svetlosti da smotra slagalica bude vidljiva. Tu, u samom središtu zemlje čuda rasuti su raznobojni kamenčići, ili komadići stakla ili plastike. Hladnim rečnikom geometrije rečeno, između pregrada se nalaze poliedri, tj. višestrana tela ravnih površina. Prelamanje u ogledalima inače potpuno nepravilnog rasporeda kristala umnožava simetrične odraze „predloška“. Obred se nastavlja pokretima prstiju. Lagano kružno okretanje oko dužne ose prouzrokuje gimnastičarski precizan ples đinđuva. Svaki novi položaj stvara novu kombinaciju, te je njihov broj praktično neograničen. Kaleidoskop – to je zbirka vrhunaravnih slika: Vitraž od sedefnih pločica. Venac čipkastih cvetova. Šara leptirovih krila. Mozaik od dragog kamenja. Ćup zlata na kraju duge. Mimika ogledala. Odsjaj šarenih pahulja. Igra staklenih perli. Alhemija svetlosti.

Dejstvo kaleidoskopa na centralni nervni sistem je hipnotičko. On osvaja bez ostatka, on privlači snagom raznopolnih magneta. Očaranost oka prizorom ostavlja na rožnjači otisak viđenog. Bliski kontakt sa ovim predmetom izaziva blagu paralizu ostalih čula, omamljenost i privremenu neosetljivost na druge nadražaje. Tokom trajanja svetkovine neizbežno je stanje opčinjenosti. Sa vizuelnim doživljajem kaleidoskopa skoro da je neuporediv bilo koji pojavni oblik dnevne svetlosti. Žmirkanje svitaca, vatromet, žar cigarete u mraku, plamen sveće, isijavanje svetala velegrada iz avionske perspektive – jesu noćni prizori.

Vernost kaleidoskopu traje čitavog života kod onih ljudi u kojima, i kad odrastu, neka od dece ostanu neodrasla. Kao i kod onih koji uspeju da sačuvaju sposobnost iskrenog oduševljavanja. Kaleidoskop je otelotvorenje bajke. Kaleidoskop je žal za detinjstvom, to je skriveni prolaz nazad, ka nezaboravnoj avanturi otkrivanja sveta. On je ulaznica za zaključanu i u srcu duboko pohranjenu škrinju uspomena na nežno doba malih nogu. On je bekstvo u negde zauvek izgubljenu dimenziju. Povratak kaleidoskopu, kao starom prijatelju, povratak je, kao „svoji ljudi“ to osećamo, u sklonište romantičnog doba bezbrižnosti i bezazlenih igara. Deca u nama znaju sve. Zato je kaleidoskop igračka koju nikad ne prerastemo.