Kako je to tužno…

„Ja smatram da su mediji slobodni. Svi to politički koriste. Ne postoji niko od političkih protivnika koji će da kaže: ‘Taj Vučić radi malo više, a malo su sa boljim programom izašli’. Neće to reći, nego će reći da je to zbog medija.“ Ovo su reči predsednika Srbije koje je proizveo odgovarajući na pitanje građana da li su mediji slobodni, u razgovoru koji je vodio preko Fejsbuka. Dodao je i da voli kada ga napadaju i naveo da to koristi kao „politički aikido“ i tako pokaže „koliko je u pravu“.

Zamislite kako je to tužno da u svakoj prilici morate sami sebe da hvalite, da svaku priliku iskoristite da naglasite kako mnogo radite i malo spavate, pa da još, onima koji imaju snage da vas slušaju, nabijate osećaj krivice jer vi sve to radite za njihovo dobro, a oni, nezahvalnici, to ne vide.

Tužno je i ružno, sve i da je tačno. Niko mu ništa nije tražio, niko ga nije naterao da dođe na vlast. Takvo se ponašanje i rezonovanje zove jednostavno – pasivna agresija – i nikome nije drago kada joj je izložen. Istina, prema pasivno agresivnima nikad čovek ne zna kako da se postavi, da li da ih ignoriše ili da im pomogne da konačno te svoje pasivne emocije prevedu u aktivno stanje i izbace ih iz sebe.

Na stranu to što mediji u Srbiji nisu slobodni i što nam to pokazuju brojni izveštaji, uključujući i onaj najbitniji, o napretku Srbije u procesu evrointegracija. Hajde da za sada to ostavimo po strani.

Zamislite osobu koja izgovara da voli kad je napadaju. Niko to ne voli i niko u tome ne uživa. Tvrdimo suprotno da bismo sakrili povređenost od onih koji nas napadaju. Međutim, teško da u Srbiji postoji zaštićenija osoba od Aleksandra Vučića, osoba koju svi za sve pitaju i osoba kojoj se neumorno dodvoravaju.

Najtužnije je u ovom Vučićevom odgovoru, međutim, ono kad kaže da vidi koliko je u pravu. Zamislite osobu koja smatra da je mnogo i često, takoreći uvek, u pravu. Zamislite osobu bez dilema, bez samopreispitivanja, bez autorefleksije… Naravno da politički i svi drugi lideri treba da budu odlučni i samouvereni, spremni da brzo donose teške odluke. Ali naglas izgovoriti: „Ja sam u pravu“ dokaz je jedino i isključivo nemoći i jadan pokušaj da se sakrije osećaj inferiornosti.

Aleksandar Vučić i njegova klika zatiru svaki kritički glas označavajući ga kao napad i satanizujući one od kojih taj glas dolazi. Uprkos tome, uprkos neprikosnovenoj političkoj svemoći, on se i dalje trza i na najbezazleniju kritiku. Tužno je to, ali i zastrašujuće, jer nemamo odgovor na pitanje koliko još moći za sebe želi Vučić. Koliko je dovoljno, pa da konačno prodišemo i odanemo?