Kako dišete

„Maske će nam trebati i posle vakcine“, mantra je koju slušamo od decembra kad su se prve doze cepiva pojavile. Idem juče ulicom i gledam ljude koji napolju, „na vazduhu“, skidaju maske. Imam poriv da im viknem: stavi masku, stavi masku, molim te!

Ne, ne, nije zbog korone. Ovde kod mene, na granici Novog Beograda i Zemuna, ona zla aplikacija za merenje zagađenja otišla je u ljubičasto. „Čovečuljak“ na aplikaciji ima – gas masku. Čovečuljak ima pet boja – zelenu (diši slobodno), žutu (malo je zagađeno, ali ništa strašno), narandžastu (opa, ne valja), crvenu (ne zadržavaj se mnogo napolju, zatvaraj prozore) i ljubičastu (svi ćemo pomreti).

E pa, u Beogradu je već tri dana čovečuljak ljubičast i sad već imam želju da ga išamaram. Priča mi prijateljica koja nikad nema glavobolje, kako je pre neku noć završila na Urgentnom, jer je osetila jak bol u glavi koji nikako nije prolazio. Tamo je, usred noći, zatekla još četvoro ljudi sa istim tegobama. Dali su joj terapiju koja se inače daje za jake migrene, doktorka joj je rekla da ne razume šta je ovo, da svake noći ima pacijente sa sličnim simptomima, te da je jedini uzrok koji joj pada na pamet – zagađenje.

Nisam stručna za uzroke zagađenja – nemam pojma da li su uzrok individualna ložišta, saobraćaj ili teška industrija. Znam samo da sam manijak za negu lica i da vrištim u sebi kad vidim šta skidam sa kože ako izađem napolje bez šminke. Znam da spavam sa otvorenim prozorom i da mi stan smrdi. Da veću štetu pravim luftiranjem, nego ustajalim vazduhom. Inače, jedna od protivepidemioloških mera je provetravanje, bar tri puta dnevno po 20 minuta.

Ah, da, znam i da je gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić juče najavio kako Grad sprema nekakav desetogodišnji ekološki plan.

Trebaće nam maske i posle vakcine i posle pandemije. Bar još deset godina. Ako vam je promaklo: 26. decembra prošle godine sud u Londonu zvanično je potvrdio da je uzrok smrti devetogodišnje devojčice koja je imala astmu i preminula 2013. – zagađenje.