Pre nekoliko dana gimnazija „Svetozar Marković“ u Nišu objavila je rezultat konkursa za profesora srpskog jezika i književnosti, stalni radni odnos. Milan Petrović, jedan od dva kandidata, profesor srpskog u toj gimnaziji poslednje četiri godine ali na zameni, laureat nagrade „Najbolji edukatori Srbije“ za 2020. godinu, nije izabran. Zašto, kojim kvalitetima ga je nadjačao drugi kandidat, ne zna se – zapisnik konkursne komisije je zapečaćen, a rešenje s odlukom o konkursu mu je uručeno bez obrazloženja.
Koliko znam, to se ne radi, osim ako neko hoće da proba nešto da sakrije, i osim ako ne namerava da odbijenog javno unizi i omalovaži zato što mu nije po volji.
Nikad nisam videla Milana Petrovića, ali sam onomad kad je nagrađen čitala o njemu. Sećam se njegovog stava da obrazovanje treba shvatiti kao zajedničko javno dobro. I da ga je pokazao ličnim primerima – sećam se da je izmislio mobilnu igru „Vučilo – Dolina magičnih reči“, to je besplatni edukativni softver za učenje i uvežbavanje pravopisa srpskog jezika, da je napisao „Priručnik za projektnu nastavu na daljinu“ a Ministarstvo ga prevelo na pet jezika manjina, da je započeo onlajn emisiju „Znanje da ne baguje“ kako bi pomogao kolegama da se snađu tokom vamrednog stanja, da su zahvaljujući njegovim đacima napravljeni prvi roboti u nastavi i slične inovativne stvari, i da je uradio još razno svašta za ovdašnje obrazovanje.
Milan Petrović je izgleda neko ko neće da učestvuje u igri sklanjanja problema pod tepih, pa je napisao otvoreno pismo ministru prosvete Branku Ružiću i pitao ga da mu rastumači odluku konkursne komisije. Pismo, to mi je prvo palo u oči – imponuje. Petrović ne optužuje, on samo traži svoje pravo da zna ima li mesta u prosveti za nekog ko je kao on. Vrlo mirno i nenametljivo ali bez lažne skomnosti, nabraja šta je sve uradio tokom osam godina staža na zameni, pre gimnazije predavao je u osnovnoj školi, u nameri da bude spreman za dan kad se ukine zakon o zabrani zapošljavanja a otvori se konkurs za stalni posao.
A uradio je svašta. Htela sam da nabrojim nekoliko stavki kao ilustraciju, ali nisam umela da odaberem. Njegovo pismo je objavljeno u nekoliko jučerašnjih dnevnih novina i šeruje se po fejsu – preporučujem ga za čitanje.
Na kraju pisma Petrović postavlja ministru Ružiću niz retoričkih pitanja pa i: Da li nam zaista treba kvalitetno obrazovanje u Srbiji i da li ga želimo? Da li je sve ovo što sam uradio bilo premalo? Da li bih mogao više kada bi mi se dala prilika? Koliko će dati ta izabrana koleginica? Za koga je to bolje?
Da li će mu ministar Ružić odgovoriti? Kako će dokazati da je Petrović odbijen zato što nam, kako (ministar) često ističe, treba najbolji mogući sistem obrazovanja koji možemo da u Srbiji napravimo?
I još nešto: da sam ja ta koleginica koja je izabrana, pa da sutra treba da uđem u odeljenje kome je predavao Petrović, ne bih im rekla: dobar dan, ja sam vaša nova profesorka srpskog. Rekla bih: trebalo je da budem, ali neću. Ne samo zbog moralnosti, nego kao pokaznu vežbu konkursnoj komisiji šta se u ovoj državi sme a šta se ne sme. Pogotovo kad si profesor i učiš one koji će za koju godinu voditi tvoju zemlju. Naravno, sve to pod pretpostavkom da si svestan šta je to što u ovoj državi nikako ne bi smelo da se desi.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve