Jutkini botovi

Milutin Jeličić Jutka osuđen je na tri meseca zatvora zbog seksualnog uznemiravanja Marije Lukić. Kazna je minimalna, ali Marija Lukić kaže da je zadovoljna. Ova presuda trebalo bi da bude kraj višegodišnje agonije. No, međutim…

Ivana Jasnić, novinarka „Blica“ koja je prva pisala o deset žena koje je maltretirao tadašnji predsednik Opštine Brus, prekjuče je na Tviteru dobila jednu od jezivijih pretnji koje sam imala prilike da vidim, a nagledala sam se svačega.

Nalog na Tviteru koji prati ukupno devet ljudi (od kojih su osam novinari) neko koristi da botuje za Jutku, i to dvojezično – na srpskom i engleskom. Osoba iza tog profila usudila se da Ivani Jasnić poželi da bude silovana. Ne samo ona, nego i njena maloletna ćerka, čije ime ova anonimna osoba zna i navela ga je u spornom tvitu.

Dodatni element bizarnosti leži u tome da se osoba pozvala na slobodu govora kada je naišla na negativne reakcije drugih korisnika Tvitera.

Da se razumemo, Ivana Jasnić je hrabra žena, čisto sumnjam da je lako zastrašiti je. Da nije takva, teško da bi otvorila ovu temu i pratila je do kraja, noseći se, usput, sa privatnom tužbom koju je Jeličić protiv nje podneo. Problem leži u nečemu drugom. U odnosu društva, ne samo našeg, prema ženama u javnom prostoru.

Ivana Jasnić, Bojana Maljević, Ksenija Radovanović, Žaklina Tatalović, Anita Mitić, Biljana Srbljanović… samo su neke od žena koje povezuju samo dve stvari: aktivne su u javnom prostoru i dobijaju „lepe želje“ da budu silovane, razvučene preko Terazija, polomljene i tako dalje… Nije nikakva tajna da sam i sama u ovom društvu. Zato mogu iz prve ruke da kažem šta ovakve gadosti čine ženama.

Nijedna od nas ne misli da će stvarno biti silovana, prebijena, ubijena… Znamo mi odlično da su to neke anonimne budale sa interneta. Ali, problem nastaje kad shvatiš da ti se, zbog izrečenog stava ili, u Ivaninom slučaju, izrečene istine, sručuje na glavu neshvatljivo velika količina mržnje nedefinisanog porekla. E onda počneš da meriš svaku reč u tekstu, u izjavi koju daješ za medije, ako ono što misliš kažeš baš onako kako misliš, dobijaš instant napad panike i strepiš kakva ćeš sranja o sebi čuti ili pročitati. Umireš od straha jer ti se možda razmazao karmin ili iskočio neki pramen koji ne treba tako da stoji, jer sve što može biće upotrebljeno protiv tebe.

Najgore je kad počneš da veruješ u ono najgore što o tebi kažu. A apsolutno je najgore što te baš niko ne razume u potpunosti, osim šačice žena koja prolazi isto.