Još jedan dim…

„Pušenje je način postojanja“, govorio je Žan-Pol Sartr, uz Alberta Kamija (sa neizbežnom „goluazom“ u ustima) najveći od svih pušača u istoriji književnosti. Miloš Crnjanski, pesnik, ljubavnik i duelant, pominje u „Dnevniku o Čarnojeviću“ mladog „lečnika“ koji na front nosi stotinak kutija cigareta i miran je: „Pušiti, kaže jedna turska reč, znači sedeti na oblacima i smešiti se na zemlju“, veli taj čovek, pomiren sa smrću.

Kako umiru pušači, to znamo: popuše poslednju cigaretu pred streljanje (kolega Alen Mek Liz, iz „Dnevnika“, Flint, Mičigen, napisao je pre nekoliko godina, usred antipušačke kampanje u SAD, da će nepušači uskratiti poslednju cigaretu poslednjem pušaču kad ga budu streljali, „jer je pušenje opasno po zdravlje“); kako umiru nepušači, to ostaje nejasno.

Pušenje je – poslednjih godina, kao što vidimo – nedovoljno povezano sa smrću; to je zaluga nepušačkog terora za koji Agneš Heler, čuvena mađarska žena-filozof, kaže da je nova ideologija: „Ako neki greh donosi uživanje, oni koji više ne greše izgubili su užitak i žele barem njegov deo da povrate kroz mržnju koju osećaju prema onima koji još puše“. Danilo Kiš, pred smrt od onoga što je sa nežnošću zvao „moj Milan Rakić“, rekao je ovom autoru da se primakne (gledao sam da ga poštedim mirisa „goluaze“), jer: „želim bar da onjušim duvan“. Uostalom, moj rođeni deda celog života (86 godina, hvala na pitanju) pušio je dve pakle niške „Drave“, jer „više volim da živim pedeset godina kao čovek, nego šezdeset kao ovca“. Velikim mrtvim pušačima treba dodati i Hemfri Bogarta, čoveka koji je cigaretu uzdigao do simbola.

Duvan je – očigledno – veliko uživanje, ćeif koji se opasno graniči sa porokom (kao svaki pravi ćeif). Zna se da su bar tri Kolumbova mornara došla natrag kući kao pušači; kao godina uvođenja duvana u Stari svet navode se obično 1516. kada je Francuz Žan Niko (odatle: nikotin) uvezao prve količine. Za priznavanje svog građanskog i ljudskih prava da puše i tako porezima bogate svoju državu pušači su dali velike i svetle žrtve: papa Urban VII ekskomunicirao je rutinski uživaoce „demonske trave“; u elizabetanskoj Engleskoj za pušenje se vešalo; Mihail Flodorovič, prvi car dinastije Romanovih, pušačima je sekao noseve, a sultan Murat IV glave (18 glava dnevno, pa se ipak danas kaže: „puši kao Turčin“). Kao i opijum, duvan je bio i ostao omiljeni predmet oporezivanja, i to debelog. Tako se i došlo do monumentalnog licemerja nove totalitarne države: s jedne strane se čvrsto drži državni monopol na duvan; s druge strane vode se ideološke kampanje protiv pušenja, od pamfleta iz 19. veka „Duvan, apsint i ludilo“ (kada se pušenje uvodi u zbirku „Od čega umire srpski đak“, pored sušenja kičme i dlakavih dlanova), pa do modernih teorija o „pasivnom pušenju“. U tom smislu jedino jefrancuska vlada bila poštena: „Zloupotrea je opasna“, obavezni je natpis na „goluazama“; a koja zloupotreba nije? Uostalom, mnogo više ljudi umrlo je od javnog saobraćaja, ratova, ideologije i religije nego od pušenja. O radu i da ne govorimo…

U čemu je, dakle, suština uživanja u duvanu? Nikotin je – kažu doktori – stimulant. To znači neuporedivo zadovoljstvo prve cigarete s prvom kafom izjutra (naročito ako je „goluaza“ u pitanju); zatim, cigareta je predah u svemu gde predaha treba („ajd´ da zapalimo, pa ćemo videti“); cigareta posle ljubavnog „čina“, ili između, spada – kažu ljudi – u vrhunska uživanja; „još jednu, pa da polegamo“… Seljak iz okoline Kragujevca priča sledeću priču: pokupe ih Nemci s puta, u oktobru 1941. i odvedu na neku ledinu; tamo počnu da šniraju mitraljeze, a jedan stariji čovek kaže: „Ljudi, ajd´ da zapalimo, ovi će nas pobiju…“

I čemu se pušač može nadati u ova surova vremena? Prokažen je, moralno sumnjiv, divljač za odstrel… Ima i utehe: jedini način da se u Americi putuje avionom u prvoj klasi sa kartom „economy“ klase je da se deklarišete kao pušač: pošto puši samo fukara, u prvoj klasi uvek ima pušačkih mesta… Pušačima, međutim, ostaje mnogo značajnija uteha od svega ostalog: da zapale jednu, pa makar im bila i poslednja. Jedino čemu se normalan pušač može u svom (kratkom ali žestokom) životu nadati jeste da će u poslednjem izdisaju izdahnuti prelepi plavičasti oblak duvanskog dima, pa makar mu pikavac ispekao već mrtve prste.