Horor

Okej, da odmah budemo načisto. Nemam nameru čak ni da se osvrćem na sve one beskrajne serijale gde sveže generacije tinejdžera stradaju pod sekirom, testerom i kuhinjskim nožem. Ne, ja bih da progovorim malo ovde o nečem mnogo strašnijem i mnogo boljem – o hororu nakon kojeg možete da večerate, ali ne i da ga zaboravite.

Horor je kao žanr potcenjen i snobovski svrstan pod „ostalo“ kada se „ozbiljno“ analiziraju film i književnost. Sa druge strane, možda je tako bolje; ako ste uspeli da odgledate čitavog Engleskog pacijenta ili neki sličan „ozbiljan“ film bez ijednog zeva, makar i najmanjeg, maleckog, onda horor verovatno i nije žanr za vas. Svakom svoje.

Ipak, pozivam sve koji nisu bili fascinirani Džekom Nikolsonom koji polako otkačinje u Isijavanju (Shining) da preispitaju svoje kriterijume. Svi oni (cirka njih dvoje ili troje) mogu lako da se slože da je sve to suviše „morbidno“, „sirovo“ ili „neprijatno“, ali teško je ostati ravnodušan. Kada čitate „Groblje kućnih ljubimaca“ (Pet Cematary), sasvim je razumljivo što su sva svetla u kući upaljena. Nakon Noći veštica, mračni drvoredi nikad više ne izgledaju isto, a De Palma nas je u filmu Keri naučio da možemo da odahnemo tek kad krene odjavna špica. Da li će vas strah sprečiti da uvek ispočetka uživate u ovakvim scenama? Nikada. Suviše je slatko.

Ako ste ikada kao klinac/klinka sljuštili krastu sa kolena ili lakta, onda znate o kojoj vrsti zadovoljstva je reč; jeste da boli, ali je prilično nemoguće zaustaviti se.

Dobar horor je teško analizirati, ali je zato upadljiva želja da se poduže ili podublje analizira svaki obožavalac ovog žanra, a autore i da ne spominjemo. Uostalom, da citiram majstora lično. Stiven King se u svojoj knjizi eseja o hororu „Danse Macabre“ žali da ga novinari i čitaoci često pozivaju da razotkrije neke rane traume koje su ga nagnale da piše tako kako piše: „Zašto se niko ne zapita da li je Harold Robins proveo nekoliko dana zaključan u špajzu kada je bio mali i da li je Sidni Šeldon možda imao problema sa navikavanjem na nošu?“

Za razliku od ljubitelja romantičnih, kriminalističkih, špijunskih sadržaja, obožavaoci horora su rano naučeni da kriju svoju sklonost ka ovom žanru. Jer, ko bi normalan poželeo da gleda ili da čita o poludelim pticama koje zamalo da na smrt iskljuju glavne junake, o velikom gušteru koji zgazi Tokio, ili o ludom naučniku koji je na dobrom putu da se pretvori u muvu?

Suprotno rasprostranjenom verovanju, ljubitelji horora su neka vrsta prigušenih optimista. Iako ih je surova praksa uverila da se razne ružne stvari mogu desiti naivnim i nevinim ljudima, rešenje je odmah tu negde. Za svakog vukodlaka postoji po jedan srebrni metak, svako čudovište ima neku slabu tačku, a svaki masovni ubica se kad-tad saplete i padne na sopstveni nož. Čoveku prosto dođe da poželi da je tako i u stvarnom životu.

Greše i oni koji kažu da je horor nemoralan. Pravi horor je u osnovi krajnje konzervativan. To je glavni razlog što se u tinejdžerskim horor-filmovima scene lakog petinga završavaju masakrom.

Mnogi poznati i priznati umetnici isprobali su se u ovom žanru, ali svaki takav uspešan izlet naknadno je preimenovan u triler, psihološku dramu, ili, jednostavno, to uvek pali, sci-fi. Sci fi je pojeo više dobrih horora nego ajkula usamljenih plivača. Koma je medicinski triler, a Osmi putnik šokantna alegorija o raku za koju je potpuno irelevantno to što se odvija u svemiru. Jedan od najboljih horora svih vremena Invazija telokradica (The Invasion Of The Body Snatchers), okarakterisan je kao društvena alegorija o strahu od komunista, inspirisana makartijevskom ideologijom. Aha. A Mobi Dik je doktorska disertacija o životu kitova.

Horor je dragocen i kao socijalni lakmus. Neko ko tvrdi da apsolutno nikada ne gleda horor daje divan primer histerične reakcije, a ubedljiv je isto koliko i osoba koja tvrdi da nikada ne laže, ne vara na kartama i ne jede beli luk.

Kulturolozi amateri, strogo ispeglani i površni, koji tvrde da je horor kao žanr u popularnoj kulturi suvišan jer dovoljno užasa ima i u svakodnevnom životu jednostavno promašuju istinu – horor nam je neophodan baš zato što je stvarni život suviše ružan. Na isti način na koji se vakcinišemo protiv najrazličitijih opasnih boljki tako što se njima zarazimo u malim dozama, tako nam i horor pomaže da se možda malo vakcinišemo protiv stvarnosti.