Heroj i batinaš u kidnapovanoj državi

Verovatno bi sve bilo lakše da su ljudi jednodimenzionalna bića, kao likovi u lošim, petparačkim stripovima. Dobro, možda i ne bi bilo lakše, ali bi bilo jednostavnije. Ali ljudi, eto, imaju „ugrađenu“ sklonost da budu složeni i protivrečni: neretko jedan te isti čovek učini stvari koje su dostojne divljenja, kao i one dostojne prezira. Mogu li sebe da izuzmem iz ovog opisa? Ne mogu. A možete li vi koji ovo čitate? Ako možete, mogli biste odmah i da prestanete da čitate ove retke, šta će vam to, vi ste već savršeni.

Na nedavnim protestima u Novom Sadu, jedan je policajac tukao devetnaestogodišnjeg mladića sa smetnjama u razvoju. Prizor je to sam po sebi ikonički dostojan onoga kad u Mineapolisu policajac Šoven uhapšenom (tamnoputom) građaninu Flojdu sedi na vratu sve dok ovaj ne premine. Ima u tome nečega primordijalno odvratnog, i svako će sa normalnim osećanjem morala požuriti da se zgadi nad takvim prizorom, a i nad osobom koja je vinovnik tako svirepog nasilja nad višestruko nemoćnom osobom.

Fejsbuk grupa „Protiv diktature i sistema Novi Sad“ tvrdi, a portal nova.rs prenosi, da se policajac o kojem se radi zove Slobodan Drmanac i da se radi o čoveku koji je pre pet godina proglašen „herojem Novog Sada“ jer je „van dužnosti uhapsio pljačkaša na Novom naselju“. Ovo potkrepljuju i fotografije Drmanca s tadašnjim, sadašnjim i večnim gradonačelnikom Vučevićem.

Ima li neke neprijatne protivrečnosti u tome: „heroj Novog Sada“ koji brutalno prebija očigledno nemoćnog čoveka (koji ga prethodno nije napao, ni na bilo koji vidljiv način kršio zakon), pri tome bolesnog? Lenjost uma hita da potvrdi, ali zapravo nema, ili ne mora da bude. Ljudi se većinom ponašaju u skladu s kontekstom u kojem žive i rade.

A kontekst u kojem radi policajac Drmanac jeste kontekst sve ogoljenije i sve brutalnije diktature s tankom formalno demokratskom pokoricom. On taj kontekst nije kreirao, ali u njemu živi i, kao što vidimo – radi. A šta je njegov posao? Pa, sve ono što je „normalan“ policijski posao, uključujući i hapšenje pljačkaša, čak i van dužnosti, ali i izvesna, hm, dodatna zaduženja, među koje može da spada i brutalno iživljavanje nad nedužnim građanima. Od kojih neki mogu da budu hendikepirani, ali šta on da im radi, ne može da im traži zdravstveni karton na uvid, je li tako, tako je…

Šta autor ovog teksta hoće da kaže? Lako je, a pri tome sasvim s razlogom, osuđivati ostrvljene policajce, ali mnogo je važnije povesti računa o kontekstu u kojem je njihovo ponašanje uopšte moguće, a to je kontekst kidnapovane države, u kojoj i policija u politički kriznim situacijama prestaje da služi kao čuvar javnog reda i postaje beskrupulozna pretorijanska garda.

S druge strane, jasno, pojedinac ne bira kontekst, ali bira kako će se prema kontekstu odnositi. Zato ne može da se pozove na kontekst (ili „naređenja“, ili šta već) kao na nešto što ga samo po sebi pere od odgovornosti. A kada „heroj Novog Sada“ i ostrvljeni batinaš stanuju u istoj osobi, onda bi sama ta osoba trebalo da razmisli o tome ko je od te dvojice tu ipak suvišan.