Hajde da se kladimo u 30 evra

Vučić deli pare! Prelepa vest odjeknula je u utorak uveče: u maju i novembru (ili u junu i septembru, ne znam, gubim se u Vučiću), svi punoletni građani „dobiće“ po 30 evra, a penzioneri još 50 odozgo.

Tih 30 evra „trendovalo“ je po društvenim mrežama svega nekoliko sati, dok ih nije pretekao Spomenik Stefanu Nemanji, za koji ne znamo koliko košta. Za 30 evra znamo koliko je – 30 evra je 30 evra. Ali da li je? Pošto će te uplate biti dinarske, nema ništa od „štekanja u slamaricu“.

Možda nije za pričanje svima, ali kad je bilo onih 100 evra prošle godine, nisam htela da se prijavim. Ali, desilo se nešto čudno. Istekla mi je lična karta, pa sam išla da izvadim novu. Ljubazna gospođa u MUP-u, nakon što me je slikala i uzela mi otiske, uvalila mi je neki papirić da potpišem. „Za pare“, rekla je. Kakve pare, pa uplatila sam sve takse, evo jedinstvene uplatnice, koprcala sam se. Ljubazna gospođa objasnila mi je da je to zahtev da mi se lična izda po hitnom postupku, zbog isplate novca. „To su tvoje pare“, prošištala je da ne čuje niko. Dobila sam novu ličnu kartu za 2 dana, pare su legle na račun za 4, pola sam dala za PCR test, dalje se ne sećam šta je bilo. E da, test je bio negativan.

PCR je sad 9000, tad je bio 6000, ali sad imamo i antigenske od 2500–3000.

Čije pare Vučić daje, da li su naše ili njegove? Možemo da se koprcamo: naše, ali sto puta smo ponovili da je on u sebe usisao sve, pa i nas. Možda su pare naše, ali mi smo Vučićevi, mimo svoje volje, pokoreni, kidnapovani, zaposednuti. I nemoćni da mu kažemo ne, nemoćni i da mu kažemo da, jer se ništa ne pitamo, za sve se pita on.

U ovom suženom univerzumu, u kom postojimo tek onoliko koliko nam Vučić dozvoli, daću sebi mrvu slobode da se kladim. Nešto će na leto koštati 30 evra. Da li vakcina koja je sada „besplatna“ (plaćena je iz budžeta, predsednik krije koliko), ili nešto drugo što nam je važno – ne znam. Ali, spremna sam da se u 30 evra kladim da će nešto toliko da nas košta.