Glasanje

*Iz specijalnog izdanja „Vreme izbora“

Dobro je poznato da atmosfera koja prati ove treće višestranačke (slobodne, demokratske, demokratskije od onih najdemokratskijih prošlih i pretprošlih) izbore dovodi u pitanje njihovu svrhu, pa nisu retki pesimisti koji predviđaju da će vlasti posegnuti za oblikom demokratije ovde najpopularnijim — onim koji ima cev, gusenice i pokretnu kupolu, a karakteriše ga sivomaslinasti odsjaj. Uz nadu da se to neće dogoditi bar dok se ne potamane svetonikoljske ribe i božićni prasići (koji će uskoro postati tako retka i ugrožena vrsta da se ne isključuje angažovanje Brižit Bardo), valja se setiti nekih ranijih izbora.

Nekada je to izgledalo ovako: cvikeraš iz Omladinske organizacije upada na čas i glasom uzdrhtalim od ushićenja, zaboravivši čak i da sakrije provincijski naglasak, saopštava da je svanuo veliki dan u kome će đaci moći neposredno da glasaju za svoje predstavnike u Savetu škole (ili nečemu sličnom). Onda svakome tutne pod nos ceduljče sa deset otkucanih imena, kaže da se bira deset predstavnika i posavetuje glasače da je lakše zaokružiti sva imena odjednom nego svako ponaosob. Ako bi se slučajno u razredu našao neki čupavac da pita zašto se onda uopšte glasa, usledila bi brza reakcija profesora: „Opet ti nešto izvodiš. Odmah da si zaokružio kako ti je rečeno, je l` jasno?“ Upornijeg buntovnika koji bi se usudio još i da pocepa listić čekala je kazna — svečano isključenje iz Saveza socijalističke omladine. „Fino, više neću morati da im plaćam članarinu“, odvratio bi maloletni delinkvent i odskakutao do Studentskog kulturnog centra da se uveri da li ti novi bendovi neobičnih naziva („Šarlo akrobata“, „Električni orgazam“, „TV moroni“…) stvarno tako dobro prže kao što se priča. Neposrednih posledica ekskomunikacije iz redova podmlatka avangarde radničke klase nije bilo — popularni Kumrovčanin već je bio pokopan, a miris poljskog cveća (iz Gdanjska) sve se više širio i Jugoslavijom, pa niko od cvikeraševih pretpostavljenih nije baš bio raspoložen da isteruje mak na konac.

Naredno glasanje bilo je kudikamo ozbiljnije. Nije šala: dobili građani silne papire sa spiskovima kandidata. Na jednom listiću od dvadeset tri imena treba zaokružiti petnaest, na drugom se od trideset bira dvadeset…

Najzanimljiviji je bio listić na kome je od četvorice kandidata trebalo izabrati onoga što reče da niko ne sme da bije ovaj narod. Predusretljivi aktivisti Mesne zajednice su na glasačkom mestu ljubazno objašnjavali starima, nemoćnima, slabovidnima i slaboumnima gde se tačno nalazi Njegovo ime, da se slučajno ne prevare. Oni koji su držali do sebe namerno bi zaokruživali nekog drugog, ali takvi potezi nisu uticali na rezultate izbora — ponegde je lider „antibirokratske revolucije“ trijumfovao čak sa 104 procenta. Kada je o ostalim listićima reč, princip glasanja bio je proizvoljan — zaokružuje se odozgo, odozdo ili na preskok, svejedno. Glasove je ionako brojao narod, uz malu tehničku pomoć vlasti.

Onda je, nakon silnih ubeđivanja da to nije za nas i da je bespartijski (vanstranački, nadstranački, podstranački, samo ne višestranački) pluralizam pravo rešenje, konačno došao i decembar 1990. Penzioneri su od ranog jutra započeli opsadu biračkih mesta strahujući da će ih neka neimenovana, ali strahotna sila nekako sprečiti da glasaju za Njega i njegove. Mlađi i pametniji su na birališta izašli kasnije, sveži, ispavani i dobro raspoloženi, toliko dobro da su ljubazno ćaskali sa istim onim aktivistima Mesne zajednice. Verovalo se tada da će Onaj i njegovi sjahati i da će, nakon pola veka, civilizacija konačno ući i u Srbiju. Optimizam je bio toliko nerealan da je jedan mladi učitelj iz Beograda nekoliko dana kasnije priznao svojim zaprepašćenim prijateljima da je glasao za Onoga, plašeći se da će pobeda onih drugih biti isuviše ubedljiva!

Izbore održane na proleće 1992. pristojan svet je, naravno, bojkotovao, a u decembru je već bila druga priča. Nije, doduše, bilo optimizma kao dve godine ranije, a iščilela je i ona radost — repriza nema istu draž kao premijera, pogotovo onakva. Nada se pretvorila u strepnju pri pogledu na kolone penzionera koji su, rizikujući da slome vrat po onom ledu i kijametu, opet sproveli svoje.

U međuvremenu je potvrđena naizgled neverovatna teza da je moguće večno propadati i da dno ne postoji. Pred ove izbore izmenila se i struktura glasača: mlađi i pametniji odavno peru sudove po belom svetu upinjući se da što pre dobiju papire i zaborave svoj rodni pakao. Njihovi vršnjaci koji su na svoju nesreću ostali pakuju kofere i nemaju vremena da misle na izbore. Valjalo bi, ipak, pre odlaska još jednom pokušati. Ne košta ništa, a moglo bi biti korisno.

Prvo bi trebalo izvršiti artiljerijsku pripremu u osnovnoj ćeliji društva i na dan izbora onako uzgred zapitati pretke kolike su im penzije i plate i šta za taj novac mogu da kupe. (To važi i za komšije trećepozivce.) Tehnika glasanja je jednostavna — pažljivo se pogleda listić tako da olovka nekako sama obavi svoje. Nekoliko trenutaka se uživa u prizoru praznine oko broja ispred imena onoga koji nas je dovde doveo. Listić se presavije, ubaci u kutiju, koju bi, ako za stolom sede opet oni isti iz Mesne zajednice, valjalo sumnjičavo zagledati sa svake strane. (Od toga neke vajde nema, ali nije loše pustiti ih da se malo nerviraju.) Povratak kući je veseo, savest je umirena osećanjem ispunjene dužnosti, pa se Sveti Nikola može proslaviti kako priliči. Razočaranje dolazi naknadno, ali će sigurno biti manje nego ranije. Možda ga, uostalom, neće ni biti. Jer, ničija nije gorela do zore.