E-94

Mrski nenarodni visokooktanski režim, u kojem smo bili prisiljeni da proživimo „svoje nježne godine“, razmazio je široke narodne mase na razne podmukle načine. Jedna od najprepredenijih zamki bila je dozvola narodu da putuje gde hoće i kako hoće, pokvarenjački kombinovana s mogućnošću da, na svakom ćošku i po bagatelnoj ceni, kupi pogonsko gorivo za ta besmislena cunjanja po svetu.

Gledano iz Beograda, prva etapa većine tih putovanja bila je vožnja autoputem Beograd-Zagreb, koji je domaća birokratija okrstila patetičnim imenom „Autoput bratstva i jedinstva“, a svetska birokratija suvoparnom oznakom E-94.

Ta džada, koja počinje kod Centra „Sava“ a završava se kod „Lisinskog“, bila je, i simbolično i praktično, kičmeni stub jedne države i „jednog pogleda na svet“ (ne onog Kalajićevog); kao takva, morala je na sebe da primi odijum svih onih koji su, sa jedne i sa druge strane, priželjkivali da distanci od „famoznih 400 kilometara“ dodaju još poneku nulu. Možda je i rat izbio zato što je do kompletiranja puta E-94 kao normalnog „autobahna“ ostalo još samo pedesetak kilometara, pa su se ljubitelji distance uspaničili da posle može da bude prekasno?

Pre nego što su meštani Donje Prćilovice (Naše) zaratili s Gornjom Prćilovicom (Njihovom) i zatvorili autoput da ih turisti ne ometaju u lovačkim aktivnostima, onuda je zaista prolazio svakakav svet: mrgodne bugarske kamiondžije, izgorele Švabe i zagorele Švabice, usnuli Turci s ciglom na gasu (koji su na autoputu učinili više zuluma nego njihovi preci na tadašnjim džadama), Makedonci natovareni lubenicama i grožđem, pomalo unezvereni Česi, izgubljeni u svojim „škodama“ što se u buljucima slivaju sa severa na Jadran, Skandinavci u paničnom begu iz Grčke, u kojoj se od kraja aprila vazduh nije hladio na manje od 30ºC, Slovenci u svojim zmajček-zelenim kamionima i u večitoj potrazi za unosnom kupovinom i još unosnijom prodajom, holandski hipici na hodočašćima prema sanjanom Istoku… a bilo je, bogami, i Srba i Hrvata, čak i Muslimana. Za krepati!

Današnje klince, stasale u doba slavnih Nacionalnih Oslobođenja i Osamostaljenja svake grupe veće od devet ljudi, teško je uveriti da je čudna asfaltirana površina što se prućila celom dolinom Save nekada zaista služila tome da se ljudi prevezu s jednog mesta na drugo; za njih je ova napuštena saobraćajnica ono što je za nas neka antička građevina: „O.K., lepo je, ali čemu to služi?!“

Kako im objasniti da su tuda nekada, čak dvanaest puta dnevno, špartali narandžasti „Nišekspresovi“ autobusi na legendarnoj ultramegaliniji Skopje-Niš-Beograd-Zagreb-Ljubljana? Hoće li nam poverovati ako im kažemo da se svako od nas desetine i desetine puta vozio tim putem: svojim i tuđim kolima, autobusom, autostopom?

Hoće li nas gledati kao ludake ako im priznamo da je – o, obesti! – paralelno s putem „išla“ i železnička pruga kojom su stvarno saobraćali vozovi?

Ako sve ostane kako je sada, sve će se to pretvoriti u mit, a naši potomci će biti ubeđeni da fantaziramo, kao što naši preci nisu verovali (pra)starim Grcima da imaju koloniju bogova na Olimpu. Ipak, sve je više glasina da razne mračne sile iz sveta vrše pritisak na naše (i njihove!) Šefove da se mitski E-94 ponovo osposobi za (o, užasa!) nesmetan saobraćaj. Šuška se i da ovdašnje Gazde (plus obe Prćilovice) polako popuštaju tom pritisku.

Hoćemo li prisustvovati vaskrsenju mučki ubijenog E-94? Izgleda da – ima šanse! Izuzev ako, u odsudnom trenutku, deda-Mikelić (ili čiča-Martić) ne legne na drum i zavapi: „Zvaću decu! Decoooooo! Decoooooooooo!“

Nemojte, ljudi, ko Boga vas molim!