Dva dolara, druže

Hladno, onako statistički, uprosečeno, premijerka Ana Brnabić pre neki dan je izjavila da su u Srbiji iskorenjeni ekstremni vidovi siromaštva i da je smanjena stopa rizika od siromaštva.

Premijerka je u gotovo istoj rečenici rekla da su „rezultati u toj oblasti, i pored vidnog napretka, daleko od željenih“, ali to je nije spasilo od „kuke i motike“ koja se digla zbog prvog dela rečenice.

Ekstremno siromašni su, po kriterijumima Svetske banke, oni koji nemaju više od 1,95 dolara dnevno, oko dve stotine dinara.

Po zvaničnim podacima našeg Zavoda za statistiku 25,7% građana Srbije (npr. samac sa 15.600, par sa detetom 28.000, sa dvoje dece 38.000 dinara mesečno) je „na granici rizika“ siromaštva.

Kad se ovi podaci uporede sa izjavama o „zlatnom dobu“ na „putu u budućnost“ nije čudo da je izjava izazvala poplavu komenatara svih socijalnih slojeva u društvu a ne samo onih koji su na granici rizika od siromaštva.

Ljudima u nevolji i primoranim da životare, ta granica rizika od siromaštva tanka je kao dlaka s kose i, realno, oni ne samo da su siromašni već i žive u strahu da će koliko sutra biti još siromašniji.

Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Milojko Arsić pojašnjava da ekstremno siromaštvo nije pojava koja je relevantna za Evropu, pa tako ni za Srbiju, jer ne spadamo u kritično siromašne zemlje, već se ekstremno siromaštvo prvenstveno odnosi na afričke i pojedine azijske zemlje gde ljudi bukvalno umiru od gladi. Takav vid siromaštva kod nas ne postoji već dva veka, ali mi jesmo siromašno društvo.

Kažnjeni smo još sa četiri godišnja doba, pa se treba ugrejati, mora se posedovati garderoba za zimu i leto, uostalom nema potrebe da to objašnjavam čitaocima. Znaju oni to i sami.

Otuda je premijerkina izjava da je iskorenjeno ekstremno siromaštvo doživljena kao sprdnja sa zdravim razumom a ona je, čini mi se, htela samo da pohvali vladine rezultate kojih ima više u štimovanim statistikama i svečanim govorima nego što ih ima u stvarnom životu.

Kad je jedan od vlasnika fabrike obuće hteo pre stotinak godina da širi tržište u Africi poslao je čoveka da izvidi kakve su perspektive za biznis. Prvi telegram s lica mesta sadržao je kratku poruku: „Pošaljite mašine za asfaltiranje.“

Kakve veze ima ova trgovačka anegdota sa Srbijom danas? Evo, priznajem, nema nikakve veze. Ali nek i premijerka prizna da je pominjanje iskorenjivanja „ekstremnog siromaštva“ bilo u funkciji da ti „pričam priču“ kao da nismo i sami svesni koliko ovde sirotinje ima.