Dijeta

„Svi su se ugojili“ – bila je jedna od prvih primedbi prijatelja kada se posle četvorogodišnjeg prebivanja u Milanu vratio u Beograd. Mi smo u blokadi, on dolazi iz bogatstva, pa je očekivao da će nas zateći mršave i ispijene.

Kažu da se iznenadna gojaznost javlja prilikom boravka u zatvorenom prostoru. Narodu je poznata kao zatvorska debljina.

Rezervisti koji su posle slovenačkog rata sedeli po kasarnama i čekali da im se kaže šta da rade prekraćivali su vreme jelom i pićem. „Ništa ne radiš, samo tumaraš okolo bezvoljan i napet“, pričali su. „I, kada potrošiš sve što je u tom zatvorenom prostoru moglo da se upotrebi – jedeš. Dok ne pukneš. Šta je god bilo, samo da ga je puno. Jedeš da zaboraviš da to nije ono zadovoljstvo i ona radost, da to nije ono što ti treba. I piješ, podrazumeva se“.

Dijeta je provereno uspešan otpor takvoj zatvorenosti. Svaka, a ima ih bezbroj, sigurno je delotvorna.

Na početku dijete stoji odluka o promeni. Mislim da je to najveći uspeh. Samo onaj ko nije nikada probao da se dobrovoljno liši hrane ne zna koliko je to teško. U našoj varijanti takva odluka ima i dodatni plus – svesno odricanje od sredstava za zavaravanje i zaboravljanje. Time je ujedno i završen proces glavnog otklanjanja uzroka zatvorske gojaznosti. Onog momenta kad čovek odustane od hrane kao zamene za sve što nema a treba mu koliko i hrana, sve se menja. Takva promena je jedna od retkih stvari kojom čovek može sada da utiče na svoj život. Evo kako to izgleda.

Kažu da dijeta lišava uživanja u hrani. Mnogo je opisa gozbi, iščekivanja njihovog početka velikih priprema i radosti koja sve to obavija. Kad čin hranjenja ima i dodatnu ulogu, udaljavanje od stvarnosti i supstituciju nedostižnih stvari, onda je zadovoljstvo koje dijeta pruža neosporno značajnije.

Međutim, otpor svemu tome pruža još veća zadovoljstva. O dijetalnom ručku se razmišlja isto koliko o uobičajenom, a raduje mu se više nego uobičajenom. Bira se svaki list zelene salate, svaka jabuka, doziranje prepečenosti dosta je precizno, ni više ni manje od braon-zlatnog tona. Na to ukazuje svaki, bukvalno svaki recept. Na primer, za pripremu salate sa piletinom (sve je precizno, kao prilikom spravljanja leka) potrebno je 100 grama narezanog pečenog pilećeg belog mesa, 50 grama luka, isto toliko ananasa, 100 grama zelene salate (nekoliko vrsta, po mogućnosti: važne su nijanse zelene boje); sve to se prelije umakom. U umaku je sok polovine limuna, so, biber, 75 grama nemasnog jogurta, 5 grama senfa, jedna kašičica skuvanog paradajza i začinsko bilje. Uz to je planirana i kriška crnog hleba, 45 grama. Da li je nešto uskraćeno? Limunada se podrazumeva. Upotreba leda nije ograničena. Ovako pripremljen obrok zahteva i posebno aranžiranje, da sve izgleda kao iz žurnala. Zatim se u svemu tome uživa. Dugo.

Nijedna od ovih nabrojanih namirnica nije deficitarna. A nisu ni druge, iz drugih recepata. Ukratko, kraj je čekanju u redovima, mahnitom trčanju od rasprodaje do rasprodaje i kupovanju zaliha. Oslobađanje od nametnutih uslova života.

Sa svakim nestalim gramom sala iz tela nestaje i osećanje kolektivne apatije. Dijeta podrazumeva bavljenje sobom, ugađanje sebi, razmišljanje, što je svakako jedan od pouzdanih otpora modi kolektivizacije. Čovek postaje individua u masi, postaje svestan. Takva vrsta izdvojenosti je, znam, fantastično osećanje. Nadmoć, čak.

Većini je priča o namernom odricanju od jela, sada, u ratu, ravna svetogrđu. Nedavno sam čula tezu jedne poznate beogradske glumice da bi, dok traje kriza, trebalo zabraniti reklamiranje dijeta. Proizvođače mnogih preparata za slabljenje nazvala je ratnim profiterima a njihove grehove svrstala u dve grupe: „podrugivanje izgladnelom narodu“ i „otimanje para lakovernom narodu“. Tek posle te priče palo mi je na pamet da ovog proleća štampa ne preporučuje dijete onoliko koliko je to činila ranije, verovatno iskazujući saosećanje sa izgladnelim i lakovernim narodom. Greška.

Budući da im je u osnovi minimalna količina hrane, dijete su kao stvorene za ovo vreme. Jer, manje hrane – manji trošak, a propagiranje štednje, zar ne, u besparici je vrlo prigodno. Čovek koji drži dijetu ne štedi zato što nema šta da jede, već zato što neće da jede. Ima, ali neće. I radi to da bi bio lepši, a ne da bi uštedeo. Gladuje zato što je poštovalac izreke civilizovanog sveta „nepristojno je biti debeo“ i zato što se brani od pošasti koja bi da ga deformiše. O besparici u svemu tome nema ni pomisli. Zatim, u modi su šezdesete. Kao i sve što je moderno, odeća i obuća kreirana u tom stilu većini je preskupa. U takvoj situaciji, samo one koje oslabe moći će da obuku suknju iz mladosti. A ona je besplatna. Samo što u ovom slučaju nije bitno. Bitno je da se nosi original, krpica koja je napravljena tih neponovljivih šezdesetih i nije sadašnja kopija. Jer, šezdesete su neponovljive. Oni koji kupuju sadašnje kopije skorojevići su. Da li treba još dokaza da je dijeta kao stvorena za stvaranje dobrog raspoloženja izgladnelom i lakovernom narodu?

Ukratko, treba nam dijeta, a ne hleb.