Daljinac

Na dugom i neizvesnom putu ka komunizmu, koji nam je, ko zna zašto, predstavljen kao život bez ikakvog rada i napora (to su neki već praktično pokazali), izumljena je i mnogostruko korisna sprava zvana daljinski upravljač.

Našao je veoma široku primenu: za TV prijemnike, muzičke linije, VHS rikordere, a u finijim kućama – to se viđa samo na filmu – za otvaranje kapija, garaža, delova zidova, uključivanje svetala, kućnih aparata, skrivenih i dobro snabdevenih barova u kancelarijama i kabinetima, tajnih vrata koja iz poslastičarnice vode u kockarnicu… Pogodnosti koje razvijena elektronika stvara dobijaju na značaju proporcionalno jednostavnosti upotrebe i osećanju moći nad „prirodnom silom u službi čoveka“. Mora se priznati da puštanje u pogon složene mašine lakim pritiskom na dugme čini da se osećate slično vraču koji prizove kišu posle duge suše ili šamanu koji zveckanjem koščicama izleči nekoga ko je već pošao Bogu na istinu.

Ipak, ne treba ni preterivati sa mistifikacijom tehničkih i elektronskih izuma koji su nam na raspolaganju, jer i vodenica potočara je jednostavna i lako se pušta u rad. Ono što je kod našeg daljinca posebno, i nekako magično jesu nevidljive sile koje talasaju prostorom: u ruci se drži mali plastični predmet sa nekoliko elemenata tastature, nešto se pritisne i na drugom kraju prostorije se desi svetlo, muzika i pokret. Zraci i talasi jesu materija, ali ih nevidljivost za naše oko i dalje čini čarobnim.

Daljinac je odigrao i još igra ključnu ulogu u dobu uživanja u televiziji, i na to se ovom prilikom treba koncentrisati. Još u drevnoj eri crno-belih televizora, sredinom šezdesetih godina Filips je pustio na tržište prvu verziju TV- komandera, koji je sa televizorom bio povezan kablom. Verovatno zbog visoke cene, takvih aparata je kod nas bilo malo, pa se retko ko seća ovog praoca našeg dragog elektronskog prijatelja. Tokom sedamdesetih godina, napravljene su bežične verzije daljinaca, koje su najpre radile na bazi ultrazvučnih, a zatim infracrvenih zraka. Potonji tip se koristi i danas. Hrani se baterijama, i jedino što ga može omesti u radu jeste rukovanje musavim prstima, jer svi vole da jedu dok gledaju TV.

Daljinac je, s jedne strane, naveo sve TV kuće na planeti da drugačije „misle televiziju“ i da se ne opuštaju, jer statistika kaže da gledalac posle najviše petnaest sekundi menja neki kanal ako mu je slikom ili rečju nezanimljiv ili odbojan. To znači – ako praviš emisiju, deo tvog uma okupiran je mišlju da je nečiji nervozni prst na crvenom dugmetu. Moraju se praviti sve bolji i zanimljiviji programi. U protivnom – rejting ide ispod crte, a autor na berzu rada. S druge strane, daljinac je isto toliko važan i za gledaoca. Blagoslovena mogućnost izbora deluje vaspitno-edukativno, jer navodi gledaoca na brzo i precizno korišćenje i klasifikovanje svih informacija, impresija i (ne)zadovoljstva koje nudi televizija. Korisnik TV-daljinca, kao internet-surfer, plovi mnogobrojnim programima, stvarajući kompleks odabranih obaveštenja i audio-vizuelnih zadovoljstava kao ličnu kreaciju. Zato su i porodične svađe oko privilegije korišćenja daljinca toliko česte i žučne.

U filmu „Kuduz“ Ademira Kenovića, lik čiji deda štapom menja kanale na televizoru kaže da ga je taj njegov deda jednom prilikom „istukao daljincem“. Mala plastična verzija koju većina ljudi koristi ne boli manje ako pritiskom prsta udarimo po laži, dosadi, poniženju i prevari koje nam televizija ponekad podmeće. I, što je najlepše, udarimo sa zadovoljstvom i nekažnjeno.