Busanje u Kosovo

Nedavno je američki ambasador u Srbiji Kajl Skot iznervirano rekao da Kosovo nije takozvano, da kosovska vlada nije takozvana, jer da je Kosovo suverena država koju su SAD kao takvu priznale.

Pre neki dan je savezni poslanik vladajuće Hrišćansko-demokratske unije Peter Bajer u Beogradu rekao da bez priznanja „teritorijalnog integritata Republike Kosova“ Srbija neće moći da postane članica Evropske unije, te da se Nemačka protivi raznoraznim razgraničenjima, razmenama terirorija ili korekcijama granica i da ni od jednog ni od drugog stava neće odstupiti.

U oba slučaja su probrani srpski ministri preneraženo graknuli kao da su čuli nešto novo, a ne nešto što je zvaničan stav dveju država. Usledili su protesti i busanje u grudi uz obavezno isticanje mudrog vođstva Predsednika Aleksandra Vučića.

Američkog ambasadora su solidno izribali i provukli kroz toplog zeca na televiziji Pink, što je uspotavljeni mehanizam kada neko u Srbiji kaže nešto što es-en-esovcima kvari ružičastu sliku stvarnosti koju medijski kreiraju. Nije čudo, jer je sa izjavom američkog ambasadora pala u vodu onoliko i pompezno promovisana navodna promena stava SAD po pitanju kosovskom. Nikada nisamo saznali o kakvoj se to promeni stava zapravo radi.

Reagujući na izjavu nemačkog saveznog poslanika Bajera ministar za nepriznavanje Kosova u vladi Srbije Ivica Dačić je za Večernje novosti izjavio da „ne damo obraz i Kosovo za šargarepu EU“. Rekao je da izjavu Bajera treba shvatiti ozbiljno, a onda u nastavku rečenice i to relativizovao, jer čemu „iscrppljujući i frustrirajući“ pregovarački proces u Briselu, ako se ishod zna. Govorio je Dačić još i o nekim „signalima“ iz nekih „ključnih“ zapadnih zemalja, a „pre svega SAD“, koje se kao razmišljaju da revidiraju svoje priznanje Kosova kao nezavisne države.

Stiče se utisak da su predstavnici srpskih vlasti počeli pomalo da se gube u realnosti prilagođenoj sopstvenim potrebama koja se predstavlja srpskoj javnosti. Obmanjivanje javnosti kao da se pretvorilo u samoobmanu, što je očekivano kada se laži ponavljaju u dužem vremenskom periodu.

A ničega novog nema u stavu Nemačke ili Amerike: Ako Srbija želi da postane članica EU moraće da prizna nezavisnost Kosova, nezavisnost Kosova je okvir u kome se sa stanovišta Zapada vodi pregovarački proces u Briselu.

Samo što se odbrana Kosova izgleda pretvorila u pitanje nacionalnog identiteta, jer šta su Srbi, ako ne narod koji brani Kosovo? Na to se svela priča u članstvu Srbije u EU kao prioritetu politike Aleksandra Vučića. Kada se obmana pretvori u samoobamnu, onda se pogrešno tumače signali koji stižu iz Vašingtona, Brisela ili Berlina, ma koliko jasni bili. To je faza u koju neminovno dospe svaka autokratska vlast opijena sopstvenom nepobedivošću. Onda počinju da se ređaju greške u koracima koje vode ka konfliktu.