Buka i bes

Odavno je postalo monotono. Čim se postave nezgodna pitanja, Aleksandar Vučić i njegovi pobesne i kreću sa pričama o ugroženosti njega i njegove porodice. Ali, sve nezgodnija pitanja se množe. Na primer:

– Kako to da je 2016. godine posle ubistva Aleksandra Stankovića zvanog Sale Mutavi, tzv. „vođe navijača“, ceo državni vrh bio uznemiren kao da je, božeoprosti, ubijen neki važan državni funkcioner, pa najavio bespoštednu borbu i konačni obračun sa mafijom, a ovih dana saznajemo da je, u jeku te borbe, Stankovića zamenio Belivuk i onda napravio „veoma dobro organizovanu kriminalnu grupu, možda čak i ispred Zemunskog klana“, kako sinoć reče načelnik Uprave kriminalističke policije Bogdan Pušić u emisiji „Hit tvit“ na televiziji Pink (Pušić je u toj emisiji gostovao sa čuvenim stručnjacima za bezbednost i kriminal Draganom J. Vučićevićem, odgovornim urednikom „Informera“, i bivšim agentom državne bezbednosti Božidarom Spasićem, koji kao da je stalno zaposlen na „Pinku“).

– Kako to da je i svaki običan, pravi navijač koji odlazi na stadion da bi gledao fudbal, znao sve o tzv. „navijačkim grupama“ (odnosno kriminalnim bandama), njihovim vođama, poslovima, sukobima, a sveznajućoj i svemoćnoj državi je trebalo toliko vremena da to sazna?

– Kako to da je Veljko Belivuk (baš kao i pokojni Stanković, i gomila drugih „vođa navijača“ i „navijača“) bio optužen za bezbroj krivičnih dela u prethodnim godinama (uključujući i za ubistvo, početkom 2019. godine), i da praktično nikada nije bio osuđen?

– Ima li veze hapšenje vozača Predraga Koluvije zbog šverca heroina u Bugarskoj sa njegovim prethodnim poslom kod gazde Jovanjice (vozač je, inače, uhapšen u Srbiji u julu, u sklopu istrage oko Jovanjice, ali je pušten u septembru)?

– Zašto se vlast uopšte ne hvali da je otkrila najveću ilegalnu farmu za uzgoj marihuane u Evropi, zar to nije uspeh poput hapšenja Belivukove grupe, već nekako ostaje utisak da se toga maltene stidi?

Mogla bi se ređati do sutra, ali na svako takvo pitanje kreće pomenuta pasivna agresija, a konkretnih odgovora od strane državnih funkcionera nema. Zato Aleksandar Vulin, ministar policije, kaže da je „prema njegovoj oceni“ snajper sa prigušivačem i većom količinom municije koji je nađen kod pripadnika Belivukove grupe pripreman za ubistvo čoveka koji je objavio rat mafiji.

„Ne znam da li je to bilo tako, istraga će utvrditi koji su motivi, ali jedini čovek čija bi smrt zaustavila borbu protiv mafije bio bi Aleksandar Vučić. Jedini čovek čije bi ubistvo paralisalo čitavu državu i uvelo je u tešku političku nestabilnost bio bi Aleksandra Vučić“ (teške li uvrede za pripadnike Vulinovog ministarstva, čiji je posao da se protiv kriminala i mafije bore ceo radni vek, i to rade bez obzira ko je predsednik države; a i jadna je država koja zavisi samo od jednog čoveka).

Tvrdi Vulin, a slažu se sa tim državni štampani i elektronski tabloidi i njihovi stručnjaci, da snajper kriminalci ne koriste za međusobne obračune, već za ubistva političara; i ova glupost se lako demantuje letimičnom proverom na guglu o broju kriminalaca ubijenih i ranjenih snajperom na ovim prostorima poslednjih godina.

No, buka i bes igraju svoju ulogu, ispade opet da je jedina svrha postojanja mafije na ovim prostorima da ubije Vučića.

Samo, neće zbog toga ona nezgodna pitanja nestati. Zašto je država, u najmanju ruku, držala zatvorene oči toliko dugo pred onim što je radila Belivukova grupa? Kako je moguće da je Jovanjica postojala bukvalno pred nosom vrha države, i još su je obilazili važni državni službenici, poput tadašnjeg ministra vojske (a današnjeg ministra policije!) Aleksandra Vulina? Itd…