Budućnost

Pre desetak dana dvojica ruskih kosmonauta odbila su nalog da izađu iz svemirske stanice „Mir“ i poprave neke sitne kvarove. Štrajkovali su zato što njihovim ugovorom taj izlazak nije bio predviđen, niti uračunat u ukupni honorar za misiju (30 hiljada dolara). Dole na zemlji komandni centar pao je u neku vrstu očajanja, što se može zaključiti iz činjenice da su pod hitno doveli ženu jednog od kosmonauta, ne bi li ga njeno preklinjanje navelo da se pozabavi svojim poslom. A ravno trideset godina ranije Aleksej Leonov je tokom desetominutnog lebdenja van kabine „Vashoda 2“ ušetao direktno u istoriju. Inženjeri ljudskih duša mogli su opet da odvale onu glupost da je budućnost već počela i da će se u njoj svemirska šetnja zvati „leonovanje“.

Ispostavilo se, međutim, da je budućnost izneverila vizionare. Mora da se prevrću u grobovima na vest da junaci osvajanja kosmosa štrajkuju i da se plata ruskih kosmonauta obračunava u dolarima. Fali samo još zastrašujuća vest o propasti komunizma, pa će se vrata budućnosti zauvek zalupiti. I, tako, čovek nikada neće iskoristiti priliku da postane biće ogromne glave (mnogo misli pa ima veliki mozak), slabašnog tela (nikako se ili veoma malo kreće) i dugih prstiju sa pljosnatim završecima (zato što mu se sva aktivnost svodi na pritiskanje dugmadi).

Sad svejedno da li na sreću ili nesreću, budućnost ne zavisi ni od čijih planova, pa ni od programa profesije futurologa, koja se sedamdesetih godina dvadesetog veka na kratko izborila za status ozbiljnog zanimanja. Visokoparnim rečnikom i „globalnošću“ prognoza futurolozi su nastojali da ne ispadnu smešni. Uzalud, suvišno je dodati; jedva da je neka vrsta utehe to što među gataocima budućnosti nema nijednog kome se zavirivanje u sutrašnjicu nije vratilo u obliku sutrašnjice. Sasvim drukčije, dakako. Uostalom, evo šta je početkom 1939. godine „jedna grupa slavnih američkih naučnika i pronalazača, na čelu s našim velikim zemljakom Nikolom Teslom“ zamislila kao Grad budućnosti koji će se ostvariti za najviše desetak godina. Elem, već oko 1950. godine gradovi će interplanetarnim saobraćajem biti povezan sa celim svetom (što god to bilo), električna energija prenosiće se na daljinu pomoću svetlosti, a kuće podizati od gotovih delova, po ceni od najviše 3300 dolara. „Električne oči“ u fabrikama sa mehaničkim tkačkim mašinama eliminisaće ljudski rad. Tkanine će se proizvoditi od pamuka, vune, slame i šećera. „Naučnici će moći da proizvedu 200 tona veštačke gume za dva sata, dok se sada za 500 funti prave gume čeka nekoliko godina“.

Novine će se izdavati pomoću televizije, tojest „istog časa praviti u vašoj kući“. Specijalnim, vrlo jeftinim aparatima („neka vrsta krila i jedan propeler“ zakačeni za odelo), ljudi će leteti iznad krovova, na posao. Biće stvorene nove vrste žita, kukuruza i repe; velika poljoprivredna imanja neće postojati, jer biljkama za rast neće trebati zemlja.

Policija će postojati i u budućnosti (1950. godine), ali će njeno osnovno oružje biti televizija. Naime, „policajci će iz kvarta moći da bde budnim okom nad bankama, velikim juvelirskim radnjama, podzemnim trezorima. Ako bi se neko drznuo da opljačka trezore, jedno alarmno zvono zazvonilo bi u kvartu. Policajac bi imao da pogleda na jedno platno i tamo bi sasvim lepo video obijače i šta rade, kako se kreću, gde su, kuda idu…“

Jedan od autora inventara bliske budućnosti prognozirao je da će, iz nekog razloga, automobili biti potpuno oklopljeni i imati šest točkova na kojima će se gume same pumpati. Tim blagodetima drugi naučnik dodaje izvesnost opšteg podizanja vaspitanja i kulture, „mnogo veće razvijanje sportova i povećanje slobodnih časova i prosvećene dokolice“, ali i pad nataliteta koji će dovesti do toga da, „pošto će deca biti retka, podizaće se s najvećom pažnjom i retkom brigom“.

Naučnici su prognozirali, a „Politikin zabavnik“ objavio priču; bilo je to 24. marta 1939. godine. Pet meseci kasnije počeo je nepredviđeni Drugi svetski rat, a vizija budućnosti za mnogo ljudi raspršila se u krvavu maglu i mastan dim. Budućnost je postala istorija, što je sasvim zgodna promena jer istraživači prošlosti, čak i u naučnoj fantastici, imaju veliku prednost nad putnicima u budućnost: njima je mnogo lakše da dokazuju kako su se događaji zbili po meri ove ili one nužnosti.

Za neku drugu priču ostaje pitanje zašto vidioci sutrašnjice nisu pomenuli teflonske tiganje, personalne računare (Crayove, Eniace, Halove te ostala brda žica i lampi jesu) ili, recimo, zašto Nikola Tesla 1939. godine nije predvideo sopstveno otkriće – purpurnu ploču? U stvari, izgleda da su od svih vizionara oduvek najmanje grešili oni koji su, detaljno i u sitna crevca prognozirali – sve najgore.

Štrajk kosmonauta u međuvremenu je okončan. Pretpostavlja se da je postignut sporazum o posebnom plaćanju ekstra izlazaka u svemir. Tolkovanje budućnosti opet su preuzeli astrolozi, proroci-čice i lokalne vojskovođe.