Borovi

Srpski pesnik Laza Kostić napisao je svoju najlepšu pesmu, a možda i najlepšu pesmu srpskog jezičkog izraza, kao traženje oproštaja od katoličke Bogorodice, kao konačno životno pomirenje sa drugim, kao mirno priznavanje razlika i neshvaćenih ljubavi sa njima, na zalasku. Slovenski borovi, znak kratkovide posesivnosti i stereotipa kolektiva, grehova koje ne sme počiniti ni odgovorni individualista, a kamoli uzvišen um, gube, u konačnom praštanju, svaku nijansu patnje i osvete. Ima onih koji ni Lazi Kostiću to „ne mogu da oproste“ i koji uporno „zastupaju“ borove. Mogla bih, doduše, da pomislim na neku još rečitiju arhitekturu od Santa Maria della Salute, i to u samoj Veneciji, i da zamislim koliko bih biliona borova bila spremna da žrtvujem kada bi se mogli upotrebiti da učvrste osnove Partenona. No slika koja me uporno prati jeste samo rupa na kupoli šibenske katedrale: nijedno patetično kukanje, nijedno bezobrazno negiranje ne može da smanji tu rupu. Možda bi mogao miran oproštaj. Pustiti da se iseče nešto borova i da se naprave skele.

Imam li ja stvarno nešto protiv borova? Zapravo, imam. To praistorijsko čudovište među biljkama raste tamo (bar u Sredozemlju) gde je vatra uništila sve, ili gde su ljudi zapustili druge, raznovrsne i korisne kulture. Zemlja oko borova je sterilna, na njoj ništa ne raste: sirijski bor, koji je zauzeo ogromne površine Mediterana, pošast je koja je uspela da istera visokokultivisanu piniju i njene plodove, pinjole, jedan od glavnih začina još od antičke kuhinje. Pejsaž Mediterana više nema siluete sa srednjovekovnih i renesansnih slika, sa krunastim krošnjama pinija; sve što vidite jesu čupavi i grbavi ili uspravni i dosadni sirijski borovi. Mediteranski hrast, poslastica za koze i prijatna senka za ljude, postao je retkost. Umesto negovane zemlje koja je umela da daje najrazličitije voće i povrće, umesto smokava, pomorandži i badema koji i kada padnu odaju opojan miris, mrtvo šuštanje iglica koje nijedna životinja ne može da iskoristi kao hranu, hladni osvajači napuštenih maslinjaka i vinograda. Borovi su drveće nereda i nerada: zbog nedostatka drugih kultura njih niko ne zaseca da izvuče smolu i spase mlado vino. I šta uopšte znači bor naspram nara što puca na suncu? Borovi pripadaju onde gde se ljudi ne brinu o zemlji i gde su simboli važniji od života. Kako drugačije objasniti povezanost bora i junaka, osećaj krivice koji su nam usadili zato što se od bora prave knjige, i ogromnu tugu što požari uništavaju borove? Umesto da se obradujemo što se oslobađa zemlja za pametno uloženi trud… Kada bi truda bilo. Da i ne pominjem to što je novo i možda terminalno poglavlje istorije koja nas upravo melje započelo borovim barikadama na putevima.

Ukratko, treba se osloboditi borova i borove osloboditi nagomilanih laži u njima: više je nego dovoljno ako iz njih čitamo i ponekad se u njima sahranjujemo. Treba konačno prestati sa zamenjivanjem borova za finu kamenu volutu u kojoj su sadržane egipatska, grčka i arapska geometrija, čitavi slojevi tekstova, različita čitanja, jezici, senke raznih ruku.

Uostalom, borovi imaju dosta svojih advokata, imaju cvrčke i Nazora, imaju junačke pesme svih epoha. Pomirenje i oproštaj ili čak radost u drugom nemaju prođu ni kod jednih ni kod drugih, ni u jednom kolektivnom, jedinstvenom, uspravnom, borovskom konglomeratu stereotipa. Iglice se otresaju dok ne zakopaju svaki znak života.

Zato je jednostavno nužno 1991. pročitati pesmu Laze Kostića i zatražiti svoj, lični, nezatraženi, nikome upućeni, za obe strane nelagodni, ako ne i mrski, oproštaj za oštećene spomenike. A kako polisemija poezije nikako ne može da se prevede u pragmatički govor, treba se osloboditi i Laze Kostića i zatražiti oproštaj za sve mrtve, sve povređene, sve srušene kuće i izlomljene stvari, za sve poubijane i napaćene životinje. I, na kraju, za sve oborene borove.