Bluz

„Ja sam taj, Gospode!
Ja sam taj kome trebaju molitve“

Moram priznati: nikad nisam odveć ljubio grozomorne afričke maske i zoomorfne afričke idole, niti sam uspeo da razumem tipove koji kolekcionišu svu tu, jednom rečju, ljudoždersku umetnost. Ali, kada mislim na crnačke pevačice bluza, onda tu prestaju reči i padam na kolena, omađijan onim što je još Miloš Crnjanski krstio „kultom ljudskog glasa“. Klanjam se, dakle, pred raskošnim volumenom njinih tangentnih, dodirujućih glasova, koji u sebi sublimišu, otkupljuju i oduhovljuju sve cisterne tuge ovog sveta. Zato, pozdravljam vas, Besi Smit, Ela Ficdžerald, Sara Von, Zela Džekson Prajs. Pozdravljam i vas, nepoznate pevačice bluza, sladostrasnice tuge i klanjam vam se u mojoj mediteranskoj noći. Jer, vi se molite za mene, anestezirajući (makar za trenutak) moju krvavu samoću, pretvarajući je u nešto lako, čipkano, podnošljivo. Vi ste istinski mistici i svetice, jer mlečnim putevima hrišćanske blagosti kroz svet pronosite duboki smisao za Sveto. Vi ste sviloprelje. Boginje koje po smrtnicima posipaju blagotvorni parfem narkoze. I dok nošen vašim delirijumskim pijanstvom plivam u toplom okeanu bluza, pomišljam da nije nimalo slučajno što je teozofizam potekao baš od žene (Helena Petrovna de Hahn), jer, žena ne samo što je bliža prirodi, zemlji, kosmičkom elementu već je po nekoj zagonetnoj liniji „magije ekstrema“ mnogo bliža i tajnovitom, mističnom negoli muškarac.

Mladi, osetljivi čitaoče, da li si ikada slušao Zelu Džekson Prajs (Zella Jackson Price), bluz pevačicu iz Sent Luisa? Od njenog glasa koji u sebi sažima nešto od blagotvornog otrova Apsoluta prožeće te srsi najplemenitije jeze, jednako kao i od glasova svetogorskih pojaca ili ljubostinjskih monahinja.

Ishodišta bluza su u večnom. Nepojmljiva je njegova isceljujuća i iskupljujuća snaga. Prigušujući naše očajanje i umirujući „velika jezera melanholije“ bluz nas čini religioznim. Zato se čari bluza mogu osetiti tek u tihom užasu nemilosrdnih noći, posebno u trenucima kada smo na putu da gotovo odustanemo od života, onda kada više nema šta da se izgubi, jer je već sve izubljeno. Bluz je religijska crnina univerzuma. Droga zemaljskih putnika. Nostalgija arhanđela, upućena istovremeno i nebu i ljudima. Bluz je samo čulo, čisto ljudsko biće, melem namenjen čoveku novog doba transcedencije, koji će izgraditi novo iskustvo Svetog. Bluz je otelovljenje „nebeske strasti“ u muzici. Kao i svaki misticizam, bluz je uzneseno potvrđivanje Boga kroz lični i neposredni kontakt s njim. Zanos, viša trezvenost koja dušu vaznosi do vrhovne istine, sklada i bezazlenosti i sjedinjuje je sa primordijalnom moći sveta revnosti, blagosti i ljubavi.

Bluz je ono elementarno otkrovenje muzike, koje se u krvi ugnjezdi još u dečaštvu kada je duša čista i neogrubela od života. Za mene, poezija i nije ništa drugo do bluz, krvarenje mog volšebnog srpskog jezika (u koji sam zaljubljen), emanacija višestrukosti, stalaktit koji će ostati iza mene kad jednom sve iščezne u večnom zaboravu.

Bluz je zemlja mog srca. Bluz je čarobnija i od sveća. Bluz i metafizički smisao suza – jedno su.