Baš specijalno vaspitanje

Pripadnik sam generacije koja nije prolazila kroz građansko vaspitanje – doduše, ni kroz veronauku – u školi, nego je i jedno i drugo, po želji i volji, ostavljano kućnoj radinosti i privatnoj inicijativi, a mi smo, kroz odgovarajuće školske predmete, ali i vannastavne aktivnosti, bili pripremani da postanemo uzorni socjalistički pioniri i omladinci.

Danas je sve drugačije, pa se i postajanje građaninom uči u školi. Pa dobro, bolje i to nego ono što je alternativa: „naučna“ verifikacija praznoverja, sve s verovanjem u izmišljena bića koja bdiju nad čovekovom sudbinom.

Međutim, da li se veronauka zaustavila na granicama veronauke, ili je, u specifičnim uslovima Vučićeve Srbije, i tzv. Građansko vaspitanje postalo neka vrsta sekularne veronauke? Ispostavlja se, naime, da se u radnoj svesci za Građansko vaspitanje za drugi razred osnovne škole, među nabrojanim pravima deteta, nalazi i ovo: „Sve što rade odrasli, treba da čine za tvoje dobro – to ti garantuje predsednik republike“. Đavo će ga znati zašto baš za ovo dečije pravo „garantuje predsednik republike“, a za ostala ne; kako god, šta će uopšte „predsednik republike“ na tom mestu, kao garant, umesto Ustava, zakona, institucija, međunarodnih standarda dečijih prava… Zato smo strašno radoznali da čujemo odgovor od onih koji su proizveli ovu slatkorečivu papazjaniju s ugrađenim elementom promocije kulta ličnosti među nežnim dečjim dušama.

Doduše, ne kaže se u ovoj radnoj svesci kako se zove „predsednik republike“, ne iz samozatajnosti bilo čije, nego što se to valjda podrazumeva – jedan je predsednik republike, naročito ovakve. S druge strane, ime bi zaista bilo suvišno u još jednom smislu reči. Taj predsednik republike koji je neka gotovo metafizička nadređena instanca i garant dečijih prava samim je sobom pomalo mitska ličnost, biće, stvar ili pojava u najboljem slučaju na granici izmišljenosti, možda i predmet izučavanja jedne specifične teologije.

Posle osam godina ustrajne degeneracije upravo građanskih i demokratskih standarda, to je, valjda, naša mera: „predsednik republike“ kao više stvoritelj nego stvorenje, kao „garant“ prava koja može da daje i da oduzima kako mu se ćefne, iako su inače viša i starija i od njega i od svakog drugog pojedinca. I na to, smatraju kanda autori narečene radne sveske, treba privikavati decu od samog početka socijalizacije. Da na vreme shvate gde žive, da pronađu sebi mesto u takvom poretku stvari ili da se spakuju i odu negde drugde, da ne smetaju onima kojima je s ovakvim „garantom“ sve lepo i potaman, kao i njemu s njima, tako uzorno građanski vaspitanima.