Banket u Blitvi

Ako je još nešto ostalo za uživanje (osim destilisanih alkohola), onda su to dobre knjige. U skladu s tradicijom ovog lista, daćemo veoma nepopularan predlog: čitajte Miroslava Krležu. S obzirom na vanredno stanje, policijski čas i ostale poremećaje normalnog života, valjalo bi čitati starog gospona ne baš hronološki: prvo „Zastave“, ako može, a zatim „Banket u Blitvi“, temu ovog članka. Ako nemate strpljenja, nije bitno: „Banket“ je od suštinskog značaja. Parafraziraćemo prvu rečenicu te monumentalne knjižurine: „Iz mora krvi i govana isplivala je Velika Srbija kao limena zvečka“.

Ljuljajući se kao Štrumfovi u limenoj zvečki na uzburkanom moru krvi i govana, ne možemo da se ne setimo još jedne rečenice iz „Banketa u Blitvi“: „Ljudsko je meso najjevtinija i najunosnija roba“. Dr Krleža je tako 1934. godine, pre ubistva viteškog kralja ujedinitelja, izrazio suštinu naše krvave i usrane istorije kao trgovačku, jajarsko-vaćarošku suštinu, na koju se sve ovo – na kraju krajeva – i svodi. Tu su poruku sasvim nagonski prvi shvatili naši lokalni lopovi i gangsteri, navalivši na bojište kao muve na govno, prerušeni u „dobrovoljce“ i „gardiste“ svih boja i nacionalnosti, pljačkajući šta se moglo dohvatiti i pravdajući svoje prisustvo klanjem nevinih civila druge nacionalnosti, onako – usput. Trgovci ljudskim mesom tako uvežbavaju buduće kasape sopstvenog naroda: pre nego što se udavi u (svojim) govnima i u (našoj) krvi, naš će nam Barutanski svoje uvežbane ukoljice pustiti s lanca ovde, u Srbiji, kao svoju poslednju odbranu i osvetu. U nekrofilskoj atmosferi ovog besmislenog rata koji samo nekrofilijom može da prikrije svoju jajarsku prirodu, trgovina Krležinim „jevtinim, a unosnim ljudskim mesom“ postala je glavna politika. Eto zašto treba ponovo čitati „Banket u Blitvi“: to je knjiga koja je – kao svako temeljito proročanstvo – kukuriknula pre vremena, ali zato veoma pouzdano. Tu imamo sve: autokratskog vladara (Barutanski) koji je kao pile u kućine zapleten u sopstveni haos ideala i prozaičnih ambicija volje za moć; arogantne oficirčine, ravnodušne prema sudbini zemlje koja ih plaća; populističko-fašističke bande razbojnika koje iz svake politike izvlače ličnu korist kroz banalnu pljačku; ogroman broj podguznih muva sastavljen od netalentovanih pisaca i pesnika, loših vajara i slikara, akademika za koje se niko ne seća šta ono behu napisali, tupih kompozitora novokomponovane klasične muzike i sličnog šljama; jednom reči, sve ono što nas ovde (i tamo) muči. Sav taj ološ hoće našu krv i leševe; što više masakrirane – utoliko bolje. Oni se hrane nama, ne „neprijateljima“; njima su „neprijateljske“ žrtve normalne, zanemarljive i podrazumevane (zna se ko je junak); „naše“ žrtve su važne i značajne i nikada ih nije dosta.

Konačno, „Banket u Blitvi“ – a Blitva vam je ista takva limena zvečka kao i Velika Srbija i Velika Hrvatska – daje i jednog jedinog junaka. Taj nesrećnik ubogi, neki dr Nielsen, čini u tom romanu ono što zovemo manjinom koja se sastoji od jednog jedinog čoveka. On je – eto – urednik malih, mada uglednih, opozicionih novina; Barutanski ga – jer se to isplati – toleriše kao uzorak, simbol „demokratije“ u svojoj državi. Veliko je pitanje odgovara li taj sumnjivi i rastrzani, živ odran intelektualac i čovek pun sumnji očekivanjima za „glavnog junaka“; on je više nekako Čendlerovska ličnost, neko ko se preispituje jer je odrastao i iskusan, zna ljudsku prirodu i s pravom joj ne veruje. U dijalogu s jednim tako pukovnikom konjičke brigade telesne garde garde Barutanskog, dr Neilsen kaže: „Više vrijedi, gospodine, jedna jedina kutijica olovnih slova, nego sve vaše brigade shevaux legers“, jer je to „jedino što može obraniti ono malo ljudskog dostojanstva što je preostalo“.

Evo nas – što bi rekao pokojni Grejem Grin – na suštini stvari: u ova užasna vremena, kad smo vraćeni na naš bivši deseti vek i cara Samuila, jer kopamo oči (doslovno) jedni drugima samo zato što smo na različitim stranama fronta i različito se krstimo kao da smo hrišćani (a nismo, nismo više nimalo), ta nesrećna i loše shvaćena knjiga, taj „Banket u Blitvi“, smatran decenijama za proizvoljnu mišljevinu, pruža sada čitaocu (zakasnelom i ponovnom, svejedno) ono tako retko uživanje prepoznavanja stvarnosti. Pritom je stvarnost još i džentlmenski posredovana, jer u „Banketu“ nema kopanja očiju i odsecanja muda: u toj se krležijanski uzdržanoj literaturi ljudi još ubijaju relativno pristojno, bez mnogo preterivanja i suviše okrutnosti; ali, bili su to literarni običaji u to doba. Jedino što nam preostaje kao zajedničko iskustvo jeste ono što je večno: ono malo ljudskog dostojanstva i besmrtne duše u ova krvava i usrana jajarska i vaćaroška vremena. A obraz se – kaže Krleža – puno efikasnije brani „kutijicom olovnih slova“ nego višecevnim raketnim bacačima, tenkovima T-84 i avijacijom: nema tog vatrenog oružja – podseća nas Krleža – u kome bi olovo bilo moćnije nego u štamparskoj mašini.

Oprostiće nam što smo se uhvatili na taj detalj: nama koji se bavimo činjenicom, kriminalističkom stranom ovog odvratnog rata, nije preostalo drugo uživanje osim tih nekoliko Krležinih rečenica; niti druga nada osim da je Krleža bio u pravu. Sve ostalo je – ionako – ćutanje.