Avramove girice

Negde od proleća ove godine, Beograđani su masovno počeli da jedu brzu riblju hranu – „girice“ pržene na ulju, smogu, olovu i isparenjima rumunskog vodenog benzina. Popularnost ovog jela iz fišeka, koje se za razliku od engleske varijante (fish & chips) konzumira sa bajatim zemičkama ili ‘lebom, svakako je najviše doprineo g. Dragoslav Avramović. Tvorac SR jugoslovenskog privrednog (čudnog?) čuda toliko voli te ribice da ih je čak uključio u svoj indeks kontrole cena uz dve balkanske prehrambene svetinje: pljeskavicu i burek (sa mesom, sa sirom, sa jabukama i bez ništa; za ovde ili za poneti). Avramov indeks nije u upotrebi otkako ta tri proizvoda možete kupiti za tri i po dinara samo ako prodavcu prethodno prodate toliko maraka po kursu jedan prema jedan, ali se „girice“ i dalje troše.

Radoznali čitalac, koji se još od naslova čudi znacima navoda, konačno dolazi na svoje u sledećoj rečenici. Naime, ono što se na beogradskim ulicama prodaje pod imenom „girice“ jeste vodeni stvor koji nikad nije video more, niti ima blagu nameru, jer u njemu ne bi mogao da preživi ni pet minuta. Te „girice“ su bela rečna riba, latinskog imena Alburnus Alburnus, kod nas poznata kao beovica, uklija, keder, kaugler, zelenika… Nacionalni radnici bi verovatno rekli da je reč o autentičnoj srpskoj ribi, pošto živi u vodama dunavskog sliva, dok njenih podvrsta ima u vodama jadranskog sliva, te u Vardaru, Strumici i Prespanskom, Skadarskom i Ohridskom jezeru.

Oblikom tela, beovica zaista podseća na giricu – vitka je i naraste do dvadeset centimetara. Leđa su joj zelenkasta, a trbuh srebrnaste boje, što čini savršenu maskirnu uniformu u uslovima žestoke borbe za opstanak sa grabljivicama poput štuke, smuđa, soma… čija je omiljena i najčešća hrana.

Beovicu su, do Avrama, lovili takmičari i ribolovci koji su je koristili kao mamac za maločas pomenute grabljivice ili za ishranu, češće mačju a ređe ljudsku. Mnogo ozbiljnog sveta, međutim, tvrdi da bi trebalo zakonom zabraniti pravljenje bujona za kuvanje jela od ribe u kom nisu prethodno skuvani pa propasirani upravo kaugleri, a pržena, ova sitna nekvalitetna bela riba predstavlja delikates.

Na Savi, Dunavu i pripadajućim im rekama i kanalima, kauglera ima u celom priobalju. Kontingent koji je prodavan guverneru narodne banke i ostalim mušterijama u Beogradu, lovili su profesionalci, uglavnom na – ma koliko neprijatna ta činjenica bila – ušću jedne od najvećih kanalizacionih cevi u Savu, kod beogradskog Sajma. Beovica se hrani onim što nađe na površini vode, a tu gde su je lovili oni koji će je kasnije distribuirati kao girice, na površini ima svega i svačega u izobilju. Kad se ovome doda i izrazito higijenski način prženja u jedno osamsto puta upotrebljenom ulju iz robnih rezervi, onda i onom ko nikad nije probao ovu ribu iz čiste vode i spremljenu po svim propisima rečnokulinarskog bontona, postaje jesno da mu je podvaljeno, nezavisno od imena i geografije.

Osnovni način, a po mnogim neospornim autoritetima i jedini, na koji ovu ribu treba pržiti jeste: u mnogo vrelog ulja (ugrejanog toliko da se oko drvene varjače spuštene u njega dižu mehurići), uz prethodno stavljanje u smesu od dve trećine kukuruznog i jedne trećine pšeničnog brašna sa dodatkom slatke aleve paprike. Pre prženja, kedere čiste samo deca, stranci i muzičari, ostali ih jednostavno posole i ostave da se prosuše posle temeljnog pranja. Jede se sve osim glave, koju će svaka mačka progutati sa osobitim zadovoljstvom.

Drugi recept, u koji se kunu brojni zagovornici teorije o kauglerima kao prvorazrednom specijalitetu, podrazumeva prženje uz prethodno stavljanje polovine komada u pivo, a druge polovine u mleko, pa zatim obe u brašno. Ovo treba zapisati i preneti unucima za slučaj da se bela tečnost pojavi u našim prodavnicama sredinom sledećeg veka a da dotle ne nestane žute tečnosti. Ili brašna. Ovako tretirani kaugleri se iz friteze bacaju na papir koji treba da upije višak ulja, zatim se sole, a na kraju se u još vruće ulje izmrvi malo peršunovog lista i sve to prelije preko ribe.

Da bi zadovoljstvo bilo potpuno, uz pržene kedere piju se špriceri od dve trećine belog vina („Banatski rizling“ ili „Smederevka“, oba u litarskoj verziji) i trećine kisele vode ili soda-vode. Protokol nalaže da se piće hladi u vodi iz koje je riba upravo izvađena. Tek ako je to nemoguće, za nevolju možete upotrebiti frižider. Pod uslovom da imate struje. Iako je svakom građaninu Srbije jasno je da je ovo jedina dobitna kombinacija, od neobaveštenih ili moralno posrnulih osoba možete čuti da uz reš prženu ribu ide crno vino. Što je možda tačno kad se jedu pržene girice, ali nikako ne važi za pržene kauglere.

Jaja su svojevremeno poskupela zbog sezonske frigidnosti kokošaka. Ako „giricama“ skoči cena, biće to zbog toga što se zimi povlače u dubine i praktično ih je nemoguće uloviti bilo gde osim u zamrzivaču.

A ulična konzumacija odmrznutih kauglera ulovljenih dva metra od kanalizacione cevi i isprženih u bajatom ulju jeste simptom ozbiljnog pomračenja uma, koji se može uporediti možda samo sa čitanjem ovakvih tekstova.